Док свакодневно са “малог екрана” слушамо вијести из Београда и информишемо се како напредују радови у “Београду на води”, мега пројекту који ће, према тамошњим медијима, у скоријој будућности потпуно промијенити изглед српске престонице, ми, овдје у Требињу, морамо подсјетити јавност на нашег суграђанина Риста Параноса. Из једног јединог разлога. Ристо Паранос је, између осталог, са другим богатим трговцима 19. вијека учествовао у изградњи велелепних грађевина Савамале, баш тог дијела Београда који се сад мијења, а који је одолио зубу времена.

А како је Ристо Паранос од Старог Сланог поред Требиња, гдје је рођен (претпоставља се) 1812. или 1813. године, израстао у богатог београдског трговца сувим шљивама и дипломату?! Развој главног града Србије у многоме се везује за трговачку браншу. Нарочито од средине 19. вијека па до Првог свјетског рата. Бројни историјски извори то вријеме везују за трговину Ђорђа Вуча, браће Крсмановић, Константина Антуле...., али и Риста Параноса.

Истражујући животни пут нашег суграђанина проналазимо занимљиве детаље. Дакле, Ристо Паранос је као младић са својих 16 година отишао од родитеља у Сарајево. Тамо је, према ранијем договору, учио занат код неког ћурчије. Шест година је учио и радио у Сарајеву. Међутим, газда му је умро па је Ристо наставио да води бригу о покојниковој фамилији. Тих дана полако се окреће и ка трговини која је била „скопчана са торбарењем“. Једне прилике док је због трговачких веза боравио у Дубровнику, упознао је Николу Ника Крсмановића, брчанског трговца. Било му је тада 25 година. Искусни трговац Крсмановић, препознао је у Ристу поштење, али и „нос“ за бизнис и позвао га код себе у службу. Паранос је прихватио позив и из Сарајева се преселио у Брчко. У то вријеме, у Брчком, хаџи Мићо Крсмановић важио је за најбогатијег и најумјешнијег трговца. Имао је синове Јова, Николу и Риста те кћер Василију. Управо ће се Ристо Паранос „загледати“ у Василију и постати зет Крсмановића. У том браку Параноси добијају синове Милана, Сима и Риста (име добија по оцу, оп. аут.) те кћер Коку. Браћа Крсмановић и Ристо Паранос раде заједно. У Брчком су се бавили извозом сувих шљива и стоке, а имали су и велику колонијалну радњу за коју су робу добављали преко Трста.

Преко својих људи су до 1858. године одржавали сталне везе са Београдом, када су и ријешили да се стално преселе у тај град. Остала је легенда да су у Београд допловили лађом и донијели пуно буре дуката.

Циљ им је био проширити посао. Ортаци Паранос и Крсмановићи били су међу првима који су, 1858. године, покренули узгој и трговину суве шљиве. Тих година подижу многе шљивике, суше и сортирају шљиве у шабачком, подрињском и ваљевском крају, прво за сопствене потребе, а касније их извозе у Америку и многе европске земље. То им није био једини посао. Извозили су и пшеницу и крзно дивљачи. Шљиве су преко Трста извозили у Америку, а коже одвозили до Њемачке. Посебно су обратили пажњу на шабачки крај који је у то вријеме био највећи извозник суве шљиве у Европу. Говорило се у народу „Лако је Београду док му је Шабац глава“.

Савамала, некад[/caption]

Може се рећи да им је посао ишао добро, јер већ крајем те 1858. године купују магазе на мјесту данашње Жељезничке станице и Савског шеталишта ка пристаништу, дакле у Савамали. Буре дуката са којим су дошли брзо се умножило.

Крсмановићи и Паранос имали су многе веома одане помагаче у члановима своје фамилије.

У листу „Тежак“ из 1884. године налазимо исјечак:

„Нарочито морамо похвално поменути покојнога Ристу Крсмановића који је ванредно бистрим погледом, неуморним путовањем кроз скоро све балканске земље, ватао конце заједничкој трговини своје куће, и потпомагао да се ова унапреди. Крсмановићи и Паранос су свакоме, с ким су посла имали, помагали, да у њиховој добити и своје користи нађе, текли себи и дозвољавали тековину осталима; и тако су одиста помагали и унапређивали благостање читавих крајева. То се зове права и позитивна трговина, коју је наш народ од вајкада и поштовао и коју и данас поштује, одвајајући све остало у појам чивитарења и ћивотарије, које строго узев и није права но негативна трговина“.

Био је то период кад је Београд био подијељен на три вароши. Њемачка варош захватала је дио око Дорћола. Српска варош налазила се око Саборне цркве и Косанчићевог венца. Трећа, Нова варош (касније Савамала) развила се на савској падини, између данашњих улица Краља Милана, Кнеза Милоша, Немањине и Карађорђеве. Окосница је била дуж Карађорђеве, Гаврила Принципа и Сарајевске улице. У Новој вароши је према попису из 1733. године постојало око 90 кућа и живјело је око 800 становника, претежно Срба, Јермена, Грка и Јевреја. Бавили су се трговином и занатством па је било ковача, сабљара, казанџија, али и абаџија (кројача), ћурчија (кожара), бербера ... Имућнији подижу зграде на спрат, док сиромашнији граде приземне куће. Управо на овом простору и јунак наше приче, Ристо Паранос, шири свој иметак.

Почетком шездесетих година 19. вијека Ристо Паранос схвата да пристојну зараду може остварити изградњом коначишта и хотела. Тако, прво купује плац на ћошку данашње Травничке и Карађорђеве улице, наспрам Ковачевог хана.  Већ 1860. године овдје ниче нови хотел, изграђен у европском стилу и по европским стандардима, који је својим изгледом одскакао од оријенталне Савамале. Име је добио по завичају најредовнијих гостију и самог власника - Хотел "Босна". Хотел је важио за чист и уредан. Био је мјесто окупљања богатијих трговаца, већином из Босне, који су Савом спуштали своје товаре до Београда. Хроничар тог времена, Димитрије Ц. Ђорђевић, записао је да је у приземљу била и добра кафана у којој су с вечери наступале пјевачице Мала Мара и Гарава Јулка. Само 15-ак година касније хотел „Босну“ Паранос потпуно мијења и усклађује са захтјевима новог времена, ангажујући као пројектанта познатог архитекту Александра Бугарског.

Ускоро, Ристо Паранос купује и Ковачев хан. Претпоставља се да је хан изграђен 1834. године, а да га је Ристо откупио 1865. године. Већ 1867. године, извршио је његову доградњу и реновирао кафану. Хан је промијенио име у „Параносов“ и наредних деценија представљао читаву малу варош за себе, са дућанима, кафанама, собама за издавање, магазама и шталама. Био је је то један од највећих ханова у Београду и мјесто из кога ће 1912. године настати познати београдски хотел „Бристол“.

хотел Бристол[/caption]

Истовремено, Хотел "Босна" добија на угледу и постаје својеврсна берза на којој су послове склапали велетрговци са свих страна. Дана, 1. јануара 1895. године ова функција хотела је озваничена, када је у Свечаној сали, на првом спрату хотела, и званично почела са радом Београдска берза. Поред заинтересованих трговаца, свечаном отварању присуствовали су високи државни представници и митрополит београдски Михаило, који је освештао просторије. Све до изградње нове зграде Берзе, у сали која је преименована у Берзанску салу, сваког дана ће се одржавати берзански састанци.

Центар Савамале био је Мали пијац. Мали пијац се налазио тик уз хотел „Бристол“. На њему су се окупљали трговци са свих страна и веома дуго је био синоним за свеукупну београдску трговину. Уз Мали пијац, према Сави, било је имање браће Крсмановић и Риста Параноса.

Трговачка слава и иметак браће Крсмановић и Параноса се посебно увећава захваљујући извозу шљива. Године 1872. одлучују да раздвоје посао. Убрзо, 1875. године Ристо Паранос умире од запаљења плућа. У послу га насљеђују синови Ристо и Милан, који нису били ништа мање успјешни у послу. Једино се то не може рећи за трећег сина Сима. О његовом животу је сачувано врло мало детаља. Опробао  се у очевом послу, али је 1880. године пропао на „шпекулацији са шљивама“.

Много више се зна о животу и раду друге двојице синова. Часопис „Тежак“, у издању од 1. октобра 1884. године, доноси текст под називом „Мужеви заслужни“. Из текста сазнајемо доста детаља о знању и умијећу млађаног Риста Параноса (сина). У том тексту син Ристо даје осврт на „шљиварску“ ситуацију у Србији.

„Србија изобилује шљивама. Сем Тимочке крајине и нових крајева, у свима осталим окрузима, нема куће сеоске, око које не би било бар по нека стотина шљивових дрвета. Наши шљиваци дају изванредно укусан род. Било свежа за јело, било израђена као ракија, наша шљива односно шљивовица била је од вајкада чувена и на гласу. А кад је пажљиво осушена наша шљива, може се упоредити са најодличнијом шљивом Француском. Ми, и ако имамо по укупној количини воћа у изобиљу и по признатој каквоћи изванредно доброг и укусног, ипак нити смо га употребљавали у оној мери, у којој би могли нити нам је доносило оне млоговрсне користи, које би требало. Воће у нас, и онде где се боље гаји и више употребљује, троши се посве неједнако. У време бербе има га изобилно, а ако га потражите преко зиме или с пролећа мучно ћете у кога за лек наћи по коју крушку или јабуку, и ако се зна, да има толико сорти, које се лако могу до другог рода очувати“.

Такође, сазнајемо да је од 1870. године кад је извезено тачно 863.217 килограма сувих шљива, до 1882. године та цифра порасла на 25,887.758 килограма. Извоз је ишао за Аустро-Угарску, Њемачку, Америку, и Швајцарску. Дакле крајем 19. вијека суве шљиве махом иду у Њујорк, у Калифорнију, а у Европи у Антверпен, Брисел и Гент.

„У Њемачку иду више него у Русију, јер у Њемачкој хоће и сиротиња да их троши, а у Русији сиротиња их не тражи, а богаштина хоће само Француске шљиве“.

И истог текста сазнајемо, да је претходних година, извоз највећим дијелом ишао преко Будимпеште, а да се већ окреће другим правцем преко Сиска. „Трошкови око преноса сувих шљива од Београда преко Трста до Њујорка у Америци, по рачуну куће Параносове не износе више од 14—15 динара од метричке центе, а трошак преко Будимпеште и Хамбурга, као и накнада у сензарији, куроу и другим ситним трошковима толиких посредничких руку, — што се не може избећи, кад извоз тај правац узме, без оваке сумње мора изнети далеко више. Шљива је пакована у бурад од пет акова, па слата водом до Сиска, а одатле возом...“ Србија је 1867. године за шљиву узела 12 милиона златних динара.

Крајем септембра 1897. године, Влада формира комисију која треба да оцијени конструкцију и рад нове сушнице, подигнуте при Школи за Винодеље и воћарство. Три мјесеца касније и Министарство Народне привреде тражи да се ради на рационалном сушењу шљива те формира комисију за преглед сушница у Топчидеру. У комисију, као врсног зналца, оба пута позивају Риста Параноса.

И трећи Ристов син, Милан звани Ђедо, је наслиједио очев дар за трговину. Милан је завршио Трговачку академију у Лајпцигу. Године 1885. учествовао је у српско-бугарском рату као коњички потпоручник, гдје је био и рањен, а тада су му и промрзле ноге због чега је готово цијелог вијека боловао. До краја живота (1938. године) био је истакнути српски националиста. У Босни, а нарочито у Брчком, гдје је највише радио, развијао је српску пропаганду. Због тога је 1895. године био протјеран. Послије сарајевског атентата 1914. године аустријске власти су га ухапсиле и бациле у тамницу. Том приликом радња и кућа су му потпуно демолиране и опљачкане. Године 1914. је интерниран у Арад са осталим српским првацима. Послије рата Милан је коначно дошао у Београд. Када је 1919. године требало пријавити ратну штету, Паранос је пред судом изјавио: „Нека се ова наша држава назове Велика Србија, па не тражим ништа".

Године 1904. власт је, да би просјекла Карађорђеву улицу, морала да откупи највећи дио Параносовог имања и да поруши хан. Већ 1910. године на мјесту некадашњег Параносовог хана, на великој парцели – блоку, оивиченој са све четири стране улицама, почео је да се гради хотел „Бристол“, који се у литератури наводи као објекат на коме је „сецесијска декоративност доживјела врхунац“. У моменту када је завршен, 1912. године хотелска зграда је спадала међу најрепрезентативнија здања, а хотел међу најлуксузније и најмодерније. Хотел је био опремљен најсавременијим бечким намјештајем тог времена, а имао је 60 соба. Трајала је његова слава све до 1970-их када се полако гаси, а посјећивали су га Рокфелерови прво отац 1930- их па син Дејвид 1979. године током Свјетског засједања банкара, .... затим и краљевске главе Енглеске, страни официри на школовању, Гари Каспаров, а у њему је одсједао и Васа Пелагић… Према урбаној легенди, када је Дејвид Рокфелер требао да дође на састанак ММФ-а у Београду, платио је уређење тада запуштеног хотела у којем је боравио његов отац и закупио је читав посљедњи спрат. Иначе, хотел „Бристол“ је 1987. године заштићен као споменик културе.

Производња, трговина и извоз сувих шљива у Србији не јењава ни у 20. вијеку. Параноси и даље добро послују. Налазимо податке да Ристо Паранос тргује сортама шљива, званим „Балканска Царица“ и „Цар Душан Силни“. Али, до кад?

Нажалост, ускоро почиње Први свјетски рат. Послије њега више ништа није било исто. Потомци Риста Параноса су престали да се баве извозом сувих шљива. Остатке очевог имања су испарцелисали и распродали. Уосталом, као и потомци других пријератних трговаца. Они који нису имали потомство, имовину су, углавном, завјештавали држави, граду, универзитету...

Риста није био туриста

У Политикином забавнику број 3325, од 30.10. 2015. године, објављен је текст „Ништа без сувих шљива“ у коме се описује како је Америка признала Србију. У дијелу текста, у поднаслову 'Риста није био туриста' сазнајемо да је на приједлог Риста Параноса (сина) његов амерички заступник Јансен постао први српски конзул у Сједињеним Америчким Државама.

„По милости Божјој и вољи народној, књаз Милан је одлучио да у Њујорку, у Америци, установи почасни конзулат.  Било је то 1. јуна 1879. године, када је кнез донео и указ о постављењу Герхарда Јансена, 'становника њујоршког', за почасног српског конзула. Јансен је изабран на предлог угледног београдског трговца Ристе Параноса који је, захваљујући посредовању свог деловође, 'американисте' Марфија Панајота, већ увелико трговао с њим. Риста је извозио, а Јансен увозио, оне, код нас тако често, с тугом и поносом, помињане, суве шљиве. Према својевременом истраживању Љубе Поповића из Архива Србије, Герхард Јансен био је шеф њујоршке куће ‘Jansen and comp’ с којом је овдашња трговачка кућа Р. Параноса одавно у свези стајала. Господин Герхард је као човек, по важности своје куће и по својим симпатијама за Србију, заслуживао да буде почаствован титулом нашег конзула коју би дужност он, разуме се, бесплатно вршио. По сазнањима уваженог и добро обавештеног Параноса, његов пословни партнер био је рођен у Хановеранској (Ђерманија) гди је свршио своје науке, после тога био је деловођа једне велике трговачке куће у Хамбургу, и бавио се поред свог места, када је у трговини злу зашло, са журналистиком, као сарадник водећих листова. До уједињења Ђерманске државе са Пруском био је г. Герхард Јансен конзул Олденбурга, а од када је у Америци, биће преко 27 година, разуме се да је сада американски поданик, даклем Американац. Имајући ујака у Америци, г. др Шмита, пруског тајног саветника и ђенералног конзула у Њу Јорку, оде у ово место где је наставио под фирмом ‘Shmidt & Comp’, која и данас постоји“.

Први пут с оцем на јутрење

Параносово богатство ушло је и у приповијетку „Први пут с оцем на јутрење“, Лазе Лазаревића у разговору између оца и мајке.

„Ниси ти неки туњез, као што има људи. Не дам ја самих твојих руку за сав капитал Параносов, па да је још онолики“, каже мајка оцу кад га је затекла како стаје под кров амбара и вади пиштољ.

Јелена ДАНИЛОВИЋ/Глас Требиња