Све ово што сте видјели на нашем имању, каже Давор Анђушић, дуго година смо стварали без ичије помоћи. Наш главни адут у пословима туризма је истинско породично опредјељење за квалитет  и посебност у садржајима  сеоске понуде. Требињско село има своју шансу ако и локална заједница препозна улогу ријетких појединаца у оживљавању  скоро изумрлих села...

Да је туризам стратешка одредница развоја Града Требиње потрврђује и овај наш новинарски прилог који смо направили у селу Драчеву у Попову пољу. Почетком јуна, да дођемо у ово село позвао нас је Младен Анђушић, кога већина Поповаца једино зна као Прота, а повод је био отварање ресторана и више апартмана у склопу раније изграђене винарије. На отварању ресторана и пратећих садржаја ове сеоске туристичке дестинације, поред комшија Драчевљана, било је десетак гостију из Београда, а међу њима морамо истаћи највећег носталгичара и заљубљеника у своје село, др Предрага  Пешка. У свечарској атмосфери уз чашицу вина и парче сира и пршута, домаћин се захвалио свим присутним који су дошли да увеличају ово вече, а посебно тиму доктора са београских клиника које је предводио управо др Пешко, који се обратио присутним истакавши:

„Сваки долазак у моје Драчево ме  радује, али ме више радују овакви с разлогом доласци, када дођем и затекнем напредак у послу мојих драгих комшија и пријатеља. Прото нас је стотину пута дочекао, али сваки пут неуморан и увијек са нечим новим и оптимистичним за наше Драчево. Ово је примјер како се   продужује живот овом селу ,али и читавом Попову. Овакви потези људи који воле свој крај и улажу свој новац су за сваку честитку и похвалу. Искрено му честитам! Камо среће да  оваквих идеја и прегалаца има  више...”.

То вече на отварању ресторана са Протом смо договорили да ову новинарску причу започнемо у винограду, баш тамо, како овај домаћин рече, одакле је све и почело.

Како је и договорено. У ранијим јутарњим сатима нашли смо га у винограду, у Поткрају, гдје је радио на припреми лозе за хемијску заштиту.

“Вишенедјељне прољетне кише нису дозвољавале да се радови на вријеме прате”, пожалио се Прото, чим смо се срели, и наставио: „Овакво нестабилно кишовито вријеме није добро за виноградаре из више разлога, а кључни разлог је несигурна заштита винограда од болести... Никад нијеси сигуран да је лоза заштићена, а вријеме које се мора провести у винограду скоро да се удупло повећава. Овај виноград засађен је 2007. године и причу у наставцима о мом породичном опредјељењу започет ћу, од тада и одавде, од 2007. године из моје Поткрајнице. Од самог почетка лутања није било. Знао сам шта је крајњи циљ и у ком правцу треба да идем. Хоћу рећи; да је пут до данашњег дана био без било каквог експеримента, јер лоза није једногодишња култура, није ни купус или паприка, да се смије експерментисати... То је одлука живота  за тридес-четерес година па и више... Кренуо сам са двије сорте винове лозе, па ни ту није било дилеме, вранац и жилавка и ту нема треће... Постепена садња скоро 15 000 чокота винове лозе на три хектара трајала је неколике године. Прве мале, количине квалитетног грожђа навеле су ме на размишљање да кренем  у  прераду, а богами, и у стварање препознатљивог квалитета вина. Са поносом вам могу рећи, да  бербом у својим виноградима обезбједимо потребне количине грожђа за прераду за своју винарију од којих оточимо по 20.000 литара вина - жилавке и вранца. Добитници смо једне медаље са новосадског сајма за жилавку и то одличје нам и није толико битно колико нам је важно да нам наше винопије долазе и сами потврђују квалитет наших вина.

- Након више од десет година моја породична прича о пројекту „Прото газдинство“ затвара се у логичан круг од производње до конзумента и услужне туристичке понуде. Прво произведено грожђе вранца и жилавке, те прерађено у истоимена вина у нашем породичном подруму, дали су изванредне резултате у квалитету и препознатљивости нашег породичног бренда. Да будем искрен и додатна мотивација да проширимо газдинство и да идемо према проширеној  понуди нашем госту. Схватили смо да у оквирима нашег породичног газдинства и винарије наш гост може да одсједне у нашем селу у пријатном и сређеном апартману и више дана. Предуслови постоје... Имамо срећу да се у неколико километара нашег окружења налазе   вјерски објекти, првенствено мислим на манастир Св. Ваведења у Завали и будући вјерски центар Св.Василија Острошког у Мркоњићима, што ће у сваком случају поспијешити развој туристичке понуде у Попову, као цјелини. Упознат сам са неколико сличних примјера и покушаја развоја сеоског туризма у још неким селима наше општине.  Драго ми је да „Глас“ жели да промовише наше идеје...”

Прото ће вам сигурно рећи, када га питате, како се прави добра туристичка понуда, да је пут до таквог успјеха и дуг и тежак. Са пуно приједлога и идеја,те обавезног учешћа и подршке шире заједнице, Прото нам жели указати на врло битне чињенице и наставља:

“Окрените се око себе у Попову и све ће вам бити јасно. Живот села је на издисају, све се своди на сто пута испричану причу. Ово што ја данас радим са својом породицом је враћање оног точка који се креће седамдесет година у једном правцу, и нико га није могао за свих седамдесет година зауставити. То су чињенице... А данас? Моја идеја је да у сваком селу кроз сличну туристичку причу ојачавамо по неколике породице које ће се бавити и услужним дјелатностима, али и производњом хране.

Прво произведено грожђе вранца и жилавке, те прерађену у истоимена вина у нашем породичном подруму, дали су изванредне резултате у квалитету и препознатљивости нашег породичног бренда.[/caption]

По храну се из Драчева не смије ићи у требињске маркете. Сеоски гост треба да види њиву одакле се спрема његов ручак. Замислите да нам гост учествује у раду на имању, рецимо берби грожђа или печењу ракије, сушењу смокава, плашћењу сијена, вађењу меда, берби љековитог биља и слично. Такви послови који би били распоређени у неколико породица чинили би садржај сеоске понуде. Резултат би био да смо сви упослени. Свака породица би имала корист... Нажалост, фали нам  једно!? А то је: Добра туристичка повезаност, која мора бити иницирана из шире заједнице кроз стратегију развоја и подршку оваквим пројектима”, истакао је Прото.

Младен Анђушић - Прото и Давор Анђушић

Још смо са Протом у винограду жилавке и вранца у Поткрајници. Примиче подне, а хлад се сужава под јасеном на одоравку. Зној са чела овог домаћина се слијева низ лице и у моменту се присјетих једне, па још једне поповске изреке које сам некад давно чуо: „Од зноја зависи какво ће се вино на јесен пити“, а другу сам  чуо у Седларима послије једне катастрофалне непогоде када је ледом и олујом и лист отучен са чокота. Тада сам од Милана Луцанова чуо ову другу интеренсантну изреку: „Осим капи зноја радника виноградара, свака падавина у винограду је штетна, од заметања  јагоде  до бербе грожђа“.

Данас је мој  саговорник на овом мјесту хтио да истакне још једну битну чињеницу:

„Ја сам породично кренуо на пут са кога не би требао нико од моје породице да скреће и упада у дилеме и колебљивост. Мој син Давор је газда фирме д.о.о. Прото, а ја сам власник породичног газдинства и винограда. Унука Анђела је студент треће године агрономије смјера виноградарства, ако Бог да и енолог,  што вам само по себи много казује. Ове чињенице потврђују колико смо, као породица предани свом опредјељењу и идеји. Доста ми је година, ево седамдесет, али сам успио да будем прихваћен и од  дјеце и унучади и ми смо колектив  у коме свако има своје мјесто по обавезама. Троје унучади се школује на факултетима, а ја и данас са дјецом пуно радим и улажем. Мој радни дан траје преко 12 сати и више. Сви радимо све послове и нема пребацивања на другог, овдје не важи изрека: урадит ће то неко други...  Тога не смије бити ... Не обазири се на другог већ ради..”

Са овог мјеста испод  Драчева ширио се поглед непрегледним сјенокосима  према средини поља, али идући у другом правцу према селу, не може да се прође, а да вашу пажњу не привуку пространи виногради, добро обрађени и у пуној снази.

“Ово су виногради мојих комшија Драчевљана”, наставља Прото, “који су у мало времена сађени и подизани кад и моји виногради. Сваки домаћин који жели да му је отворена кућа хоће да има и свој виноград. Те двије ствари се у Попову никад нијесу раздвајале. Истина је,  када смо се мало удаљили од традиционалног чокот винограда и подигли лозу на стуб и жицу, да су повећане количине по једној лози. То се одразило на квалитет, али и спасило људе најтежих послова у обради винограда.

Причу о ракији и вину, сортама лозе, родним годинама и причљивим винопијама могли смо у овом хладу  причати дуго и дуго. Мени је још остало да се у селу састанем са Давором, те да сазнам још понешто о туристичкој понуди породице Анђушић.

“Уз подрум и ресторан, наша понуда је заокружена у цјелину, тек сад, када смо изградили модерне апартмане и обезбиједили десетак кревета за наше госте. Ово све што сте видјели дуго година смо стварали без ичије помоћи. Наш главни адут и виђење туризма је истинско породично опредјељење за  квалитет и посебност у нашој сеоској понуди. Имамо идеја за  још садржаја па смо набавили неколико бицикала за љубитеље природе и вожње бициклом. Наш локалитет ресторана и апартмана се налази у повољном троуглу у понуди поклоницима вјерског туризма, рачунајући да смо по пар километара удаљени од Духовног центра Мркоњићи, па пар километара од Манастира Св. Ваведења у Завали па исто толико од Спомен капеле Новомученицима Херцеговачким у  Величанима. Обиласком  ових  садржаја туристи могу да попуне читави дан, ако жели да их посјете бициклом, или, још боље, на коњима.

Давор Анђушић у ресторану

“Охрабрује ме сазнање”, наставља Давор, “да је још један мој комшија, Ристо Косовић из Дубровника,  почео изградњу десет апартмана у нашем селу. То показује да су људи осјетили повољну климу за развој туризма у нашој општини. А када би још локална управа знала да препозна нашу неравноправну позицију у односу на требињску угоститељску понуду, па нам ону боравишну таксу по кревету дала као награду, субвенцију, за услове у каквим ми функционишемо. Био би то потез који охрабрује и подстиче. Мој отац је оправљао и градио двије чатрње по сто кубика воде да би ја и помислио да правим у сваком апартману засебно купатило. Није ми циљ да се жалим ни на кога, али неко би требао да препознава  храброст појединаца који су удаљени тридесет километара па и више од града и тамо се боре да одрже живот села и створе услове за привређивање”.

Апартман по најбољим стандардима

- Сигуран сам да сте пуно тога од  оца сазнали и све што вам је рекао није ни пола приче о путу и терету кроз који смо прошли у ових близу петнаест година. Рећу вам једну истину коју нико од нас не може довести у питање. О визији сеоског туризма, Проту морате вјеровати... Све му вјерујте, све осим оног кад вам каже да није уморан... Његов радни дан је шеснаест сати,  са  посебном емоцијом у гласу, рекао је Давор.

Позивамо госте у Драчево!

Нека Глас буде први медиј, каже Давор, који ће позвати госте у Драчево и биће први који ће сазнати наше цијене пансионских услуга. Петнаест евра је цијена ноћења са доручком. Пољопривредне производе за спремање хране коју будемо нудили госту заговорили смо са домаћинима из неколико сусједних села. Нашли смо произвођаче меса из Мркоњића и Туља, сира из Дријењана и Дубљана, а остало поврће и кромпир из нашег села. Пошто је сва храна из домаће производње оваква понуда се може сматрати као еколошки бренд здраве хране. Моја прича о користи за још неколико сеоских породица које ћемо везати уз наш ресторан је реалност и шанса да етно туризам врати мало наде скоро изгубљеном селу.

АБВ/Глас Требиња