Торте, мафини, посластице на штапићу тзв. Cake Pops, разне врсте чоколада, фондани, украси, фигурице и још много слатких ђаконија и мириса, годинама красе дом једног несуђеног новинара. Непресушна машта, разиграност са финим осјећајем за мјеру, чине да слаткиши направљени у веселој кућној атмосфери буду увијек посебни. Како укусом, још више и изгледом.

Себе цијелу, у хоби препун кремастих и од фондана створених чуда, одавно је унијела Требињка Наташа Ћурчић. Разноврсне јединствене посластице прави за своју душу, са жељом да усрећи друге. За минулим сновима не жали јер, како нам каже, ово је авантура којој се радо препустила.

Све је почело случајно, од рођендана њене дјеце. А има их четворо. Неки су већ своји људи. Свеједно, и даље се у њиховом дому његује посебна и за комплетну породицу важна атмосфера у којој кутлаче, шерпе, тепсије и на крају неке нове делиције, уједначеним ритмом свирају своју музику. Тоналитет је то, који се лако изнесе до краја.

„Прву кћерку родила сам на почетку рата, у избјеглиштву у Никшићу. Другу у Суботици, крајем рата. Трећу кћерку и сина у Требињу. Одувијек сам вољела да кад нешто радим то буде лијепо и са стилом. У ратно и поратно вријеме жељела сам да дјецу развеселим и уљепшам им рођендане и почела сам да размишљам како да украсим торте, да би мојим малишанима пружила задовољство. Тако је почело. Спонтано. Оно најљепше, били су њихови осмјеси и раздрагана лица када би угледали шта сам им направила. Та радост ни сам чим се није могла мјерити“.

Чак ни са тим што је остала без посла књиговође, али и без новинарске дипломе, јер су ратна збивања прекинула школовање. У међувремену се удала. Мајчинство је испунило њен живот. С осмијехом, који не скида с лица рече нам, остало је историја...

„Упркос обавеза око дјеце, жељела сам да се нечим бавим и да свом животу дам још неки смисао. Када сам схватила да ми украшавање торти иде од руке, да стварам нешто лијепо, одлучила сам да је то оно што желим да радим. Сама сам се сналазила. Тражила по многим новинама, старим куварима, књигама, измишљала, смишљала. Трудила се да дам најбоље од себе“, прича нам ова мама, изузетно спретних прстију и ума препуног идеја.

Пет, скоро и шест година има већ како се свом хобију посветила до у потпуности. Када се додају и све претходне године, каже, немогуће је избројати колико је торти изашло кроз врата њене кухиње. Не би се лако могла набројати ни друга слатка, мала ремек дјела која с пажњом израђује.

„Одувијек сам вољела мафине, колаче који у себи носе историју. Имају дирљиву причу, а стекли су велику популарност. Од ове посластице можете креирати шта год пожелите. Испричати и много прича, од љубавних, дјечијих, пријатељских, породичних. Прве које сам правила били су намијењени за дјевојачко вече. Допали су се многима и тако је кренуло. Диван колач који пружа много варијација на тему. Украшавам их најчешће по свом нахођењу, почесто са натписима како неко тражи и све сјединим у компактну цјелину“, каже Наташа, додајући да је смјесу првобитног рецепта модификовала, као што, уосталом, ради са готово свим што прави.

Посебан сегмент њеног дара, могли бисмо рећи да припада и куглицама на штапићима, у свијету популарнијим као Cake Pops. Када погледате тај и такав спектар боја, деликатно прошаран, без и једног сувишног елемента, буде вам сасвим јасно да се овдје ради о жени од укуса.

„Куглице најчешће правим од чоколаде и кокоса. Потом их ставим на штапић и обложим чоколадом. Од тог момента, инспирацији нема краја! Све долази у обзир. Украси у бојама, цвјетићи, разне фигурице... шта год пожелите. Најчешће их правим за дјечије рођендане или слична славља. Пипав и осјетљив, али диван посао. Ту ми много помаже мој син, тешки перфекциониста, којем куглице увијек испадну исте величине. Мени је најљепши дио тог посла кад правим медвједиће. Имам посебну крему којом их украсим па изгледају чупаво, као праве меде“, објашњава нам ова креативна жена, додајући да све прави ручно, чак и фигурице, не користећи се никада никаквим модлама.

Док нам прича све дјелује једноставно. Кад погледате савршен крајњи резултат, одмах знате колико је неко морао дати себе да би од обичне торте или колача направио малтене живу ствар. То су ливаде са цвијећем, музички инструменти, ликови из анимираних филмова, трке аутомобила, шумске животињице и још безброј тема за које је, да би биле вјеродостојне, уложено много сати, труда, стрпљења, а понајвише љубави.

Без обзира што се за материјал довија на разне начине, почесто оптерећујићи пријатеље и родбину, од слатког хобија не одустаје. У својој кухињи прави све домаће. И фондан има свој, увијек свјеж и спреман да од њега реализује неке нове теме. Наглашава да највише дугује својим клинцима, који јој од првог дана помажу око свега.

„Потребно је доста времена за украсе, посебно јер обраћам пажњу на детаље, да све буде одрађено како треба. Ту прискоче дјеца. Неко украшава, неко дегустира, а онда сви скупа све посложимо и уживамо у ономе што смо израдили. Радује ме кад видим да сам, у односу на почетке, много напредовала. Стално пратим шта је то ново у свијету, гдје људи праве умјетничка дјела са фонданом и другим материјалима. Са сваким рецептом научим нешто ново. Уз помоћ дјеце, све је лакше, а ја волим да сам окружена њима, да се дружимо, причамо, смијемо и свако на свој начин испољава и реализује своје жеље. Буде то изнова квалитетно проведено вријеме, које је непроцјењиво!“

Љубав према кулинарству и колачима, Наташа је, њежно и нехотично, пренијела на сву своју дјецу. Једна од њих, иако професионални кувар, временом се преусмјерила на посао посластичара. Сада мајка учи од кћерке, а из таквог дуа, рађају се професионалне посластице.

„Симона ме савјетује, коригује. Била је у Италији на усавршавању гдје је правила пралине па ми је то показала. Заједно се допуњујемо, а та повезаност много ми значи. И остало троје воле да заједно са мном стварају и реализују своје идеје. Алекса је главни дегустатор, Невена, као права умјетничка душа, која свира флауту, просто ужива у украшавању. Прави све фигурице са мном, савршено ради ситне, опипљиве ствари. Најстарија кћерка Ивана је веган и даје нам савјете о таквом начину исхране и живота уопште. Дакле, свако има своју важну улогу, а мени је најбитније што из таквог амбијента сваки пут растемо као породица“.

И тако, потпуно ненадано, пронашла је себе. Од почетничких грешака, фондана који се расипао, фигурица које су биле све, само не оно што су требале бити, израсла је у жену истанчаног умијећа. Воли када има слободу да се изрази, уз поштовање туђих жеља и замисли. Још увијек јој сваки нови „састанак“ са кремама и декоративним материјалима представља изазов вриједан пажње.

„Што је компликованије оно што радим, изазов ми је већи. Кад успијем, осјећам се испуњено, срећно! Фигурице су ми и даље најкрупнији залогај. Некад све што сам направила бацим и кренем изнова. Волим када имам времена да могу да се посветим максимално, јер тада добијем најбољи резултат. Са својих 50 година, још се радујем свакој новој торти, сваком новом рецепту, украсу. С друге стране, веома ми је важно да ово што радим никада не буде масовна производња, већ превасходно наш породични хоби. Овако ми је забавно и тако желим да остане“, закључује наша саговорница, припремајући се већ за нове слатке подухвате.

На себе може да буде поносна. Очувала је дух заједништва у свом дому, а испунивши га мирисима властите кухиње, креирала нове, драгоцјене доживљаје. За Наташу, рекло би се, то је хармонија којом се на најслађи начин слави живот, а успомене чувају и преносе у насљеђе.

Торта за Слободу Мићаловић

За све године, колико се пуног срца бави украшавањем торти и других посластица, Наташа прича да је имала разних доживљаја. И сада се радо присјећа сарадње са филмском екипом Емира Кустурице, док је у Требињу снимао филм „На млијечном путу“.

„Три године сам свима у екипи правила рођенданске торте. Били су то бескрајно духовити моменти. Увијек све у задњи час, на врат на нос, с обзиром да ми никад на вријеме нису јавили кад им треба торта. Али стизала сам некако. И да направим и украсим, у зависности о коме је од екипе ријеч. Редале су се торте прекривене црвеним тепихом, са филмском траком, палминим гранчицама, а за Слободу Мићаловић и са фигурицом дјевојчице која скаче, што је требало да симболизује улогу коју је тумачила. Било је предивно сарађивати са њима и дружити се. Тако су непосредни, духовити, занимљиви. Рођенданска славља и торте са шаљивим порукама, биле су им повод да се забаве свако на свој и туђи рачун. Непоновљиво искуство!“  

Чиста љубав

„Код нас у кући увијек има слаткиша и никоме још нису досадили. Швајцарску чоколадну торту правим за свој и гушт свог сина. То нам је омиљена, коју љети допунимо јагодама. Дјеца ме често изненаде и сами ми направе торту, некад без повода, али и за мој рођендан. Велика подршка у свему ми је и супруг, иначе врсни познавалац припремања котлића и роштиља, али и логистичка подршка у нашем хобију. Спремање било каквог јела, а нарочито слаткиша, за мене је чиста љубав. Имала сам много сусрета и видјела ту срећу када обрадујете некога. Одушевиле су ме једном приликом четири дјевојке, сестре, које су жељеле да тортом изненаде родитеље за годишњицу брака. Биле су страшно усхићене, препуне идеја које смо заједно реализовале. Дивно је било то доживјети. А десило се и да сам случајно замијенила торте. И сада памтим тужне очи дјечака када је угледао торту са бамбијем, праву женску. Али брзо смо све исправили. Послије ме његова мама позвала и рекла да је био одушевљен. Важно ми је кад обрадујем друге, посебно дјецу, и кад се та радост умножава“.

Маја БЕГЕНИШИЋ/Глас Требиња