У Дому младих синоћ је промовисана књига "Мирис шкије", аутора Бранка Алексића. Аутор свједочи о прошлим временима, тежачком животу на селу, аутентичним херцеговачким говором и то је наставак прича са села из прошлих времена. У кратким и аутентичним причама, које су причане уз огњиште, на сијелима, на њивама, у паузама од тешког рада, уз неизоставни мирис шкије- дувана, Бранко Алексић је преточио у књигу, настојећи да не мијења ништа у атентичности говора и догађаја.
Према ријечима аутора, исти наслов књиге је због контраверзности након прве књиге јер неупућени који нису прочитали књигу него само чули појавило се мишљење да се ради о пороку.
"Међутим, књига говори о нечему другом. У вријеме кад су смјештене ове приче дуван није био порок него један изговор да се одмори у вријеме тешких сеоских послова, између двије бразде, између два товара. Херцеговачки домаћин није имао времена да прележи читав дан у дебелој хладовини и да мота шкију једну за другом. Поготову кад су били радови могао је два или три пута да запали. И када би обуставио радове он је био свјестан зашто то ради, да одмори чељад и волове. Он ће изјармити волове, извући дуванкесу и запалити. То је био знак осталој чељади да је вријеме за паузу. Није он заустављао те послове јер је овисан о дувану већ је то изговор, а никакав порок. Већину прича прати шкија, али је она свједок тог времена јер је тада заиста и мирисала", објаснио је Алексић.
Алексић каже да је иста тематика, али су новије слике села.
"Нису битни ни ликови ни фабула већ слика села. У причи 'Гука пуре' осликава се читава патријархална заједница која се окупила око вечере јер једино се могло окупити око вечере. За вечеру дођу сви и чобани су ту јер је уз вечеру и договор за сутрашњи дан. Вечерај е била симбол опстанка. Ми смо свједоци да село мре и из немоћи да се ишта промијени једино што је остало је да осликаш и прикажеш то вријеме је прича",рекао је Алексић.
Предсједник Завичајног друштва "Освит" из Билеће Миодраг Хрњез Љумо нагласио је да је Алексић успио да оно што се преносило са кољена на кољено, заустави, запише и напише свевремено.
"Значи, једнога дана ако нестане усмене традиције има гдје да се прочита и то је велики Бранков допринос. Он је сачувао прегршт старих израза, једну енергију, начин и стил живота у једном периоду, врмену и простору.
"Простор који је око нас потпуно се промијенио. Више нема узораних ливада, ораница, људи да људују, људовање смо аборавили и Бранко је зауставио тај период и ставио га у корице и то је њгов велики допринос. Тај мирис дувана је мирис наше душе која се осјећа на даљину и која се препознаје у очима људи који су људовали изнеђу себе. Он у овим причама никога није штедио и ту има неких ствари који ми не бисмо волили да су се дедиле, али су су се десиле", јасан је Хрњез.
О књизи су говорили Миодраг Хрњез Љумо и Мирослав Радовановић, а наступао је и млади гуслар Огњен Стојановић.
