Натпис са поруком каква је ова из наслова дочекаће нас већ на улазу у објекат. Са ситном примједбом управнице азила Сање Марковић - да она баш и не воли псе који овдје налазе склониште називати луталицама. Сложићемо се да није ни поштено. Нису они тек тако залутали на улицу нити се тамо налазе - својом вољом. Иако то баш и не прија људској савјести, много ближе истини је да су овдје углавном пси који су напуштени и одбачени.
Људска свијест и савјест – управо су кључ цијеле ове приче, још од зачетка. У тој тачки срели су се и они који су за ову причу најзаслужнији - међународна организација „Мрежа за животиње“ (Network for animals) и Градска управа у Требињу. Инострани партнери препознали су у овдашњој администрацији разумијевање и вољу да комунални проблем све израженијег присуства паса луталица на улицама града рјешава на начин хуман и цивилизован, примјерен стандардима у развијеном свијету, са свијешћу да и живот пса има вриједност и право на достојанство.
Заједнички и данас граде ову причу. У Згоњеву је саграђен савремени азил углавном средствима страних донатора. Добио је име по Даници Дади Ђиков, нашој рано преминулој суграђанки, великог пријатеља паса, која је ту савјест за напуштене и одбачене имала напретек и чинила колико је могла да је пробуди и код других. Граду Требињу остала је обавеза да организује рад и стара се о функционисању азила, обезбјеђује храну, ветеринарску бригу и све друго што је потребно за псе који овдје нађу уточиште.
Управница азила Сања Марковић
- Мислим да је овим направљен велики искорак – увјерена је и управница Сања Марковић. - Са овим азилом створили смо много љепшу слику о нашем граду. Сви који нас посјећују одушевљени су условима које овдје имају напуштени пси. За сада све иде како смо и замислили. У протеклих осам-девет мјесеци били смо на својеврсном посматрању. И ево, коначно смо добили дозволу за такозвани „трејсис“, односно удомљавање паса у иностранство. Сада слиједи читав низ обука које морамо да прођемо како бисмо могли то да радимо. Већ сарађујемо са једним бројем организација у Европској унији, са двије-три у Уједињеном Краљевству. Неки пси су већ отишли за Енглеску. Како они нас провјеравају, тако и ми тражимо повратне информације – какви су домови и људи код којих иду наши пси. Тек након провјера они могу да напусте азил...
ОД ВЕТЕРИНАРСКЕ ОБРАДЕ ДО СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ
Поновно удомљавање јесте крајња сврха и поента савременог концепта бриге о напуштеним псима. Азил је, дакле, њихово тек привремено склониште, мјесто гдје ће се припремати за нови дом. Кроз овај пројекат требињски азил постаје дио мреже која ће омогућити да многи од паса са наших улица своје нове домове нађу у иностранству.
Док обилазимо азил, Марковићева нам објашњава на који начин се овдје збрињавају и припремају напуштени пси и какве су процедуре за сваког новопридошлог...
- На улазу је карантин, три бокса, гдје прво долазе сви нови пси. Сваки пас који дође у азил мора да прође карантин 21 дан – да му се ураде тестови на болести, да се кастрира и миркочипује, окупа у посебној груминг соби – јер имамо и другу груминг собу гдје се купају пси који су већ ту. Кад прође 21 дан, тај пас се смијешта у главни простор, након што процијенимо са којим псима би могао да дијели бокс. У главном простору азила је тридесет боксева, а у сваком боксу је предвиђено да буду по три пса. Негдје их тренутно имамо и мало више јер су неки боксеви остављени за псе мало незгодијег карактера, који баш и не подносе друштво. Наш Стефан Којевић ради на социјализацији паса. Са њима ради сваки дан. Људи из иностранства који желе да удоме пса траже да буду социјализовани. На примјер, траже да пас шета на повоцу, да може са дјецом, да воли друге псе, неки траже и да може да живи са мачкама... Али могу слободно да кажем да су сви наши пси социјализовани и већ спремни за удомљавање.
ПРОБЛЕМ ЈЕ У НЕСАВЈЕСНИМ ВЛАСНИЦИМА
Не можемо се отети утиску да још има извјесних шумова у разумијевању између онога шта је мисија азила и очекивања наших суграђана. Многи се скоро свакодневно жале на псе луталице и са негодовањем се питају - чему уопште служи нови азил. Наша саговорница појашњава - вјероватно ко зна који пут и коме све не - да проблем није у псима него у нама. Такође, да азил није замишљен нити капацитиран да прихвати баш сваког пса којег неко одбаци на улицу јер више не може или не жели да се стара о њему. У првом реду, што би то био јалов посао...
- Коликогод да их ми покупимо са улице и смјестимо овдје, само за неколико дана на улици ће осванути нови. Људи треба да схвате да проблем нису ти пси, него неодговорни власници који их остављају на улици. Такође, неки од њих који не желе више да држе пса мисле да је довољно само да позову азил и да ћемо га ми одмах преузети. А не знају да улазак једног пса у азил нас минимално кошта 300 марака. Од кастрирања, микрочиповања, 4Д тестова, биохемије и хематологије, до свега другог што морамо предузети за сваког пса којег овдје смјестимо. На сваку промјену коју уочимо код пса, ми морамо звати ветеринара, а долазак ветеринара се такође плаћа. Зато већ припремамо цјеновник па ако хоћеш да оставиш пса у азил – то ће да те кошта. Посебно што неки од тих паса остају нама на доживотну бригу. Јер људи нам остављају и псе старе петнаестак година – а тог пса послије нико неће да удоми.
Дакле, без обзира на капицитете азила, паса на улицама ће и даље бити – све док се нешто крупније не промијени у нашим навикама и схватањима. Дисциплиновање несавјесних власника изгледа да је једини начин да се ефикасније и на дуже стазе ријеши овај комунални проблем. Наша саговорница истиче да би за почетак добро било да се барем поштује закон...
- А закон јасно прописује да сваки ималац пса или мачке у року од седам дана мора да изврши трајно означавање те животиње. Тачније, да је микрочипује. Ријеч је безболној интервенцији код ветеринара – микрочип иде по кожу, обично у лијеву страну врата. Пас добије свој број а власник се унесе у републички регистар. Тако кад неког пса пронађемо, ишчитавањем микрочипа знамо и ко му је власник. Али бојим се да баш зато поједини власници и не желе да микрочипују своје псе - сутра кад им досади да могу да га избаце на улицу и да нико не може доказати да је пас био његов – каже наша саговорница.
ВОЛОНТЕРИ
Од када је отворен, у азил је до сада ушло више од 130 паса. Тридесетак је у међувремену удомљено, од чега једна трећина у иностранство. Данас их је стотињак у азилу, што је већ преко предвиђеног капацитета.
Недавно стигло у азил - намјенско возило за транспорт паса
Још четворо радника ради у два тима на храњењу и чишћењу боксова. На овај број паса, додаје Марковићева, ваљало би да имају још радника. Зато им је посебно драгоцјена помоћ волонтера...
- Имамо доста људи који нас од почетка прате, који се одазивају на сваки наш апел. До сада је већ сигурно тона хране донирана нашем азилу. А долазе и да помажу као волонтери. У овим зимским мјесецима, додуше, знатно мање, али сам сигурна да ће већ са љепшим данима све бити другачије...
Недавно су набавили и ново намјенско возило за транспорт паса, које ће им значајно олакшати свакодневни рад. Отуда и идеја – казаће нам на крају управница азила - да на прољеће организују и излете у природу гдје би са псима ишли и волонтери. Не сумњамо да ће ова дружења бити на обострано задовољство...
.jpg)
