У рингу са Василисом Спахић: КИК БОКС БЕЗ ПРЕДРАСУДА

Бити жена у борилачком спорту одавно је постало сасвим уобичајено, а дијелити спортове на мушке и женске, апсолутно сувишно, када резултати говоре сами за себе. Да је успјех одраз менталне снаге и физичке кондиције, а највише љубави према спорту, доказала је Требињка Василиса Спахић, осамнаестогодишња кик боксерка, вишеструка државна првакиња. Прави је примјер да се кроз спорт па и борилачки може ићи женствено, а када треба, и задати ударац, и то, како наглашава, искључиво у рингу.

Борилачки спортови привлачили су је одувијек, још док је као мала обожавала гледати различите мечеве. Након рекреативног бављења фудбалом и боксом, прије непуних шест година опредијелила се за кик бокс. Спорт који назива вјештином ума и дисциплином.

„Фудбал сам више тренирала да стекнем кондицију, а кик бокс је одувијек био оно што волим и све је кренуло док сам била у основној школи. На почетку ми је изгледало страшно, а како је било доста и старијих, искусних бораца, није ми било свеједно учити пред њима. Али временом је постало заиста начин мог живота, нешто без чега данас, чини ми се, не могу. Кренуло је као спонтани тренинзи у клубу, а како сам настављала, све више ми се свидјело и увидјела сам да је кик бокс пут којим желим ићи“, каже нам Василиса, чланица Кик бокс клуба „Леотар“, која с времена на вријеме и боксује за клуб „Свети Георгије“ Бањалука.

Тада, када је почињала, присјећа се било је више дјевојака. Данас их је мање па ипак та чињеница је није обесхрабрила, што се види по њеним достигнућима. Захваљујући, како нам каже, изузетном тренеру Максиму Бошковићу Маци, али, свакако додајмо и њеном раду на себи, за кратко вријеме је остварила запажене резултате и може бити поносна на бројне медаље и пехаре.

„Члан сам репрезентације БиХ и прошла година ми је била баш успјешна, учествовала сам на најважнијим такмичењима, међу којима издвајам Балканско првенство у Бару и Свјетско у Будимпешти. Имам најбољег тренера, сјајног и веома посвећеног свима нама, а морам рећи према дјевојкама и пуног разумијевања и става да ми жене, због наше огормне посвећености, можемо постићи све попут мушкараца, можда чак и више“.

ТРЕНЕР КАО НЕПРИКОСНОВЕНА МОТИВАЦИЈА

Балканско првенство

„Требало је времена док нисам стекла знање и вјештину. Увијек сам знала да се одбраним, али нисам знала да узвратим. У почетку ми је било лакше радити спаринге са мушкарцима јер сам могла да ударим свом снагом, знајући да их нећу повриједити. Сада ме ни са ким није страх радити ни такмичити се против било кога. Буде удараца, али све је у глави. Ако ниси спреман психички, губиш меч, узалуд је сва физичка снага. Ако себи почнем говорити да не могу, тада меч и предам. Имала сам тих ситуација, а онда сам себи рекла да то више нећу урадити. Адреналин је то који вуче и из нас извлачи и оно што мислимо да у себи немамо. Било је свакаквих ситуација, чворуга, модрица, али све то прође, ништа се никоме не може десити. У спорту много значи и добар тренер. Имам срећу да је мој, али и тренер свих нас најбољи! Поред породице, огромна ми је подршка и то не само у спорту него и у свакодневном животу. Мотивише ме када паднем и увијек учини да устанем. Да није њега, сигурно не би било ни мене!“

Осим Свјетског и Балканског првенства, Василиса је три пута била и државна првакиња, учествовала је и на Републичком такмичењу у Бањалуци прошле године те имала и неколико професионалних мечева у Осијеку и Имотском, гдје је, како нам каже највише отишла да провјери властите могућности.

Правећи разлику од прије шест година и данас, ова млада и амбициозна спорткисткиња каже да је онда било лакше, али да је сада љепше.

„Тада нисам имала одговорност какву данас носим, посебно што сам по природи перфекциониста и смета ми када нешто не могу да урадим како треба. Нисам ни преозбиљно схавтала све до прошле године када сам заиста стартовала са такмичењима и сада осјећам додатну обавезу и терет одговорности. Са друге стране то је и онај најбољи мотив, који, вјерујем, тјера сваког спортисту да још јаче и више ради на себи“, прича нам прилично зрело Василиса, која се полако припрема и за ново Свјетско првенство које ће се ове године одржати у Абу Дабију.

Првенство БиХ (лоу кик)

Како нам каже, ту би требала учествовати у категорији сениора, што јој је прилика за нове изазове.

„Преда мном је дуг пут до Абу Дабија. На првом мјесту је неопходно да скупимо новац како бих могла да одем јер једно овакво такмичење прилично кошта. Борилачки спортови у Требињу углавном се финансирају из властитих средстава, која нису велика и чувамо их за овакве прилике. Град нам на годишњем нивоу уплати одређену суму и сналазимо се највише преко спонзора, којима смо бескрајно захвални на свакој помоћи. Надам се да ћемо скупити новац јер у противном нећу моћи да одем“.

У међувремену, Василиса свакодневно тренира и то не искључиво у Спортској дворани „Милош Мрдић“, гдје има редовне термине, него и свуда гдје може унаприједити властиту кондицију. Упоредо и јачати свој дух јер једино је тако могуће владати над собом и противником.

„Наша првобитна сала за вјежбање била је функционалнија и прилично већа од ове у којој сада тренирамо. Овдје нам је мањи простор и теже је радити. Срећом, опет захваљујући мом тренеру који нам је обезбиједио додатни простор, имамо могућности за квалитетније тренинге, који су нам неопходни. Прошле године тренирали смо малтене сваки дан, ујутро трчање, навече тренинг па спаринзи. Припреме су јако захтијевне и ако желим озбиљно овим да се бавим траже много рада, одрицања и посвећености“, прича нам Василиса која се такмичи у категорији до 56 килограма.

СВАКО ТАКМИЧЕЊЕ – НОВО ПРИЈАТЕЉСТВО

„Прво такмичење сам имала у Требињу, након годину и по дана тренирања, татами дисциплина. Ту сам изгубила, плакала и то ми је најпроплаканији меч икада! Послије тога још пар такмичења, у Сарајеву Државно првенство и борбе са двије противнице. Једну сам побиједила, а у другом мечу током задње рунде повриједила лигаменте. Највеће свакако памтим Свјетско првенство у Будимпешти 2024. Доживљај за памћење! Велике трибине, четири ринга, осам татами подлога, бројне заставе, навијање! Памтим и Балкан куп из Тешња. Ту сам изгубила на кондицију. Мој први меч, који сам водила до 15 секунди прије краја. Памтим га као важну лекцију, како се све може промијенити у секунди. Свако такмичење ми је донијело нешто, колико могу, шта могу, као и психичку снагу. Кик бокс је одличан спорт и вољела бих да нам се млади придруже, да заједно разбијамо предрасуде. Нико неће дозволити да се било коме нешто деси, да неко некога повриједи. Са друге стране, развијамо дивна пријатељства, са свих страна смо повезани. Имам одличну пријатељицу из Брчког, сјајног борца и са њом сам стално у контатку. Посебна прича су мале дјевојчице које тренирају и редовно бодре нас старије, предивно нешто. Не могу набројати куда све и колико сјајних људи ми је спорт донио у живот, што је привилегија и посебна сатисфакција!“

Међутим, на прву смо закључили да овој борбеној, истовремено и њежној дјевојци ништа није напорно. Да за њу нема несавладиве препреке, осим ако је, рече нам, сама себи не постави у глави. Али и тада, када јој се дешавало да мечеве губи, није одустајала. Једноставно, не припада онима који пораз сматрају нечим лошим. Напротив, то су лекције из којих се попут Феникса наново уздиже на постоље које јој у потпуности припада.

Првенство БиХ (фул контакт)

Из личног искуства радо савјетује свим дјевојчицама и дјевојкама да се окушају у борилачком спорту. И ма колико све дјеловало грубо, у стварности то и није тако, а спорт сам по себи доноси бројне бенефите по здравље.

„Бављење спортом за жене има безброј позитивних страна. Ојачава наше тијело и ум. Мене спорт не исцрпљује већ ми помаже да физички, а посебно ментално будем јача. Примила сам безброј удараца и ниједан ми није утицао на здравље. У мом клубу цурице су веома способне. Имамо једну дјевојчицу од 8 година са толико снаге и жеље, која јако брзо напредује и нас двије често радимо спаринг. Наравно, ја њу не ударам али пустим њу да удари мене и то су баш јаки ударци. Поред ње, ту је још пар изузетно добрих кик боксерки. Ниједна од нас није насилна. Лично се никада у животу изван ринга нисам побила и сматрам да то женама не приличи, заправо не приличи никоме, то је кућни одгој. Не одобравам  малтретирање било кога. Чак и ако ме неко провоцира настојим то вербално да ријешим. Ипак, волим што знам да се одбраним јер је то данас, чини ми се, више него икада важно за сваку жену! Наша врата су свима отворена и увијек ме радује када нам се придружују жене, посебно што у кик боксу још нисам срела неку да је груба. У Србији кад сам била на кампу све дјевојке су биле женствене и прелијепе, баш као и све цурице и дјевојке у мом клубу. Има нас тренутно неколико на шта сам поносна!“

Спорт и женственост, дакле иду заједно. Данас чини се и много више него прије. Захваљујући понајвише солидарности оваквих спортисткиња,  поприлично су срушене и бројне предрасуде да неке вјештине искључиво припадају мушкарцима.

Првенство Републике Српске

Ипак, и сада се поткраде неодобравање и вјечито питање – Шта ће жена у кик боксу?! – на шта Василиса има једноставан одговор – Баш зато јер сам жена! То јој даје додатан елан да се не осврће и не преиспитује, већ да спортски храбро и дамски, као и до сада, корача путем својих снова и поред оног да оде на Свјетско првенство у Абу Даби, оствари још један.

„Велика ми је жеља да будем дио репрезентације Србије, како бих имала више могућности да се спортски развијам, али и да се такмичим за свој народ. У мојој породици нико се прије мене није бавио борилачким спортом, јесу неким другим. Генерално волимо спорт, а и ујак ми је кошаркаш, Милан Гуровић. Кик бокс је искључиво била моја жеља у којој ме породица подржала, на чему сам им заувијек захвална и због чега сам истински срећна!“

И више је него евидентно да је тренутних двадесетак медаља и пет пехара тек почетак једне изузетне спортске каријере. Љубав као лајтмотив и она најјача покретачка снага, бескрајан ентузијазам и жеља да од себе изнова даје више и помјера границе, буде наду да ћемо Василису Спахић ипак у новембру ове године испратити у Абу Даби на ново Свјетско првенство у кик боксу. Јер, не само да она то заслужује, него јој прилика да учествује на једном таквом престижном такмичењу, апсолутно и припада!