kufer.jpg (194 KB)

     Откако је свијета и вијека, отада је и робова, јањичара, прогнаника, избјеглица, странаца, туђинаца, савремених слуга богатог и моћног свијета... Али мало је ко станствовао, туђиновао и моћним служио као ми Херцеговци. У томе и по томе смо међу водећим народима у свијету.

     Одувијек ме интересовало колико је тешко у туђини и колико нашим људима тамо недостаје Херцеговина и ми који смо овамо. И да ли је тамо ипак љепше него овамо. Тамо гдје нико никога не зна и не позна, па свак живи свој живот и нико ником нема шта да замјери.

     Управо зато, кад год сусретнем некога ко је тамо далеко, трудим се да га некако згодно приупитам да ли је, кад је кренуо отуда, рекао да иде кући, или ће то рећи кад одовуда крене поново тамо. Најчешће одговарају да су испочетка годинама говорили да иду кући кад би кренули овамо, а сада више ни сами не знају. Не знају ни гдје су ни куд су кренули, и то кад крећу отуда и одовуда. Али има и оних који кажу да им је ипак тамо дом, јер човјеку је завичај увијек тамо гдје му је најужа породица.

     Често их питам и шта тамо сањају и на ком језику. Једна наш Херцеговац, који је у туђину замакао има пуних тридесет година, признао ми је да никад не сања на енглеском него увијек на српском, премда му понекад прође и по недјељу дана да ни са ким не проговори нити једне ријечи на српском. А и са ким би, дјеца већ одрасла па им некако лакше и љепше да причају енглески, а уз њих онда морају и он и жена. А на послу нема времена ни са ким да прича ни енглески а не српски. Тамо се на послу прича само укратко и само о оном што је за посао везано. Други један наш Херцеговац, који дуго живи тамо далеко у туђини, признао ми је да понешто сања и на енглеском. То се најчешће догађа кад сања своју шефицу, која је љута као рис, а немилосрдна кад је посао у питању, и то до те мјере да ни за шта друго не зна и ништа друго не призна.

     Знам и једног нашег Херцеговца у туђини који се осјећа као космополита. Замислите само, Херцеговац, и то још и горњаш, па космополита. Кад год сам га питао гдје му је дом, тамо или овамо, увијек ми је одговорио на исти начин - дом му је свуда под капом небеском. Свуда гдје има парче неба изнад себе, гдје сунце грије, макар то било и само понекад љети, гдје ограња мјесец и гдје постоји парче земље на коју човјек може да спусти уморно тијело. Сасвим му је свеједно гдје је и шта је. Његов је цијели свијет и сви су му људи исти. „Сви су људи на свијету браћа, та је вјера права и најкраћа“. Такви су, вели ми, космополити и тако је то са њима и код њих. Кад овамо, недавно чујем да тај наш космополита, грађанин цијелог свијета, купује стан у Требињу. Примиче му се пензија, па изабрао Требиње као град туризма, напретка, љепоте и лијепе климе. Али, има у свијету још толико градова и мјеста која су и познатија и туристичкија и љепша  и климатски повољнија од Требиња. Сад једва чекам кад ће овамо да га запитам још једном гдје му је дом и осјећа ли тамо студ, а овамо топлину, или му је још увијек свеједно гдје је и са ким. И да ли се још увијек држи космополитизма, па му је исто свуда под капом небеском гдје излази сунце, ограња мјесец и гдје има парче земље на коју може да спусти уморно тијело. Стани мало, грађанине свијета, и ми коња за трку имамо.

     Наравно, има и оних који признају да никако не успијевају да се навикну на туђину, чак ни послије више од двије деценије проведене тамо. Једнога таквога, ради неког посла, препоручио сам другом једном Херцеговцу, који је такође негдје тамо преко свијета. Повезали су се, наравно, захваљујући друштвеним мрежама. И пита га овај наш Херцеговац, коме сам га и препоручио, гдје столује, а он му одговара: „А не столујем, него јадујем, ту и ту“. У том његовом одговору, схватио сам одмах, садржани су сви одговори на питања која постављам нашим људима који живе тамо далеко. Уз све то, тај ми је признао да једва чека кад ће из Аустралије овамо, премда овамо долази сваких пет година. Ове године му се навршило тих пет година, али наравно није стигао нити планира да дође, што због короне што због прескупог пута који није за његовог џепа.

     Од тога нашег паметног и веома образованог Херцеговца сам и сазнао и схватио да је туђина тешка и да увијек притиска свакога ко је тамо, некога више а некога мање. Слушао сам и ове наше, који су овамо стигли из долине Неретве за вријеме грађанског рата. Слушао, упијао сваку њихову ријеч и заувијек запамтио оно неизоставно питање које, при сваком сусрету, постављају једни другима:

     -Каћемо дома доли у Долину?

     Или:

     -Иђемо ли дома у Долину?

     При том, оно Долину, за разлику од нас горњаша, који смо у свему набусити, одсјечени и груби, изговарају меко, топло и отегнуто.  Није то само због таквог изговора и акцента, него се просто осјећа и у том гласу она завичајна чежња и жеља која је затрпана негдје дубоко у њима,  а да ни сами тога понекад нису свјесни. А до Долине, што би се у Херцеговини рекло, педо мјеста.

     Знам и причу о једном нашем Американцу, родом из Бањана, који се овамо вратио негдје између два свјетска рата, и то са кофером пуним зелених америчких новчаница. Мајци је одмах рекао како намјерава да купи кућу у Дубровнику и ту започне неки трговачки посао. Мајка га је преклињала да не иде у Дубровник него да кућу купи у Требињу, Никшићу или Билећи. Дубровник је туђина, рекла му је мајка. Ето, Дубровник нам ту под носом, а опет туђина, премда је у то вријеме већ била створена заједничка држава Јужних Словена, па на путу за тај град није било никаквих препрека ни устава. Уз све то, Дубровник је херцеговачким Србима, у доба турског вишевјековног ропства, био увијек какво-такво прибјежиште и склониште, чак и у оним времена кад унутар градских зидина православна душа није имала право да законачи. Али и у таквим временима, кад је у Херцеговини хришћанима била угашена свака врста свјетлости, из Дубровника је и за њих макар мало свијетлило, премда су и сами Дубровчани своју слободу златом откупљивали од Турака. А опет и Дубровник, град сунца, топлине и сваке љепоте, град надомак Херцеговини, па туђина. Зато је тај наш амерички Бањанин послушао мајку и купио кућу у Билећи, рачунајући да му је она понајближе завичају, премда нисам сигуран да је изабрао прави град.

     Знам и једног савременог Херцеговца за кога би се могло казати да је птица селица.  Већ је пензионер, па осам мјесеци проводи овамо, а четири зимска тамо далеко у Шведској. И увијек каже да једва чека кад ће овамо. Дужа му дупло она четири мјесеца тамо него ових осам овамо.

     Браћо Херцеговци у туђини и туђем свијету. Пишем вам често и у сваком писму напишем понешто о нама и свему што је овамо, али од вас одговора нема. И зато, напишите и ви понешто о ономе што је тамо, ако имате времена и воље и ако о ономе што је тамо има шта да се напише. И никад не заборавите да су вам овамо гробови, ако ништа друго. И да вам овдје нико неће рећи да сте туђинци и странци, као што вам тамо кажу. И да, упркос свему, кад дођете овамо, никада и никако не можете казати да сте стигли у туђину.