НЕМАЊА САВКОВИЋ, члан Стручног жирија Фестивала
- У име Стручног жирија, могу да кажем да је овај фестивал имао занимљиву понуду представа које су биле различитог жанровског и тематског одређења, као и да смо имали тежак задатак, мада се, на основу додијељених награда, може чинити да је једна представа доминирала, што, у извјесном смислу, јесте тако.
Са друге стране, било је значајних достигнућа у различитим областима сценског стваралаштва, не само глуме и режије већ и других стваралачких сценских умјетности, као што је сценографија, костимографија, избор музике. Осим тих награда које су статутарно дефинисане као Златне маске, одлучили смо да ове године додијелимо и извјестан број награда – Диплома фестивала, што пропозиције фестивала омогућују. Трудили смо се да те награде буду додијељене оним ствараоцима у области позоришног аматеризма који су на неки значајан начин обиљежили своје учешће на фестивалу, или, у случају глумца Дарка Куртовића – који својим укупним ангажманом, не само као креативан учесник у представи, одржава позоришни аматеризам у Требињу. Он је и ове године на такозваном ’Ибијевом ћошету’ учествовао у програму који има за циљ да промовише позориште у Требињу и да анимира потенцијалну позоришну публику за вечерње представе.
Покушали смо да нашим одлукама наградимо не само оне који су то заслужили ангажманом у представама него и да пружимо једну врсту подстицаја за даљи развој аматеризма како у РС, тако и у нашем региону.
ТРАЈЧЕ КАЦАРОВ, члан Стручног жирија Фестивала
Још од малих ногу био сам сведок наравоучења „Мирна вода брег рони“. Увјек кад сам био у ситуацији да потенцирам потребу од смирености у походу остварења циља, цитирао сам га.
О „Фестивал Фестивала“, што се по 65. пут организује у Требињу, могао бих да кажем да има карактеристике реке Требишнице. То је река квалификована као најдужа понорница у Европи. Tамо где излази на бјела дана манифестује своју мирночу преко нечујном току. До места понирања омогучује граду и пољу око њега, огледајуќи се у њене бистре воде, да развије комплекс Нарциса.
Миран, скоро нечујан, исти као и Требишница „Фестивал на Фестивала“ удира у брегове позоришне умјетности и прави наклон какв она и очекује.
За похвалу су напори које чини град Требиње. То су напори које се огледају у ињектирању живота једном од најзначајних форума аматерског позоришта на просторима бивше СФРЈ.
Требиње је град на самом југу Херцеговине. Има око тридесет хилјада становника. Име му долази од литнске реќи Трибинус или од словенске треб што значи жртва.
Прве знаке живота „Фестивал на Фестивала“ даје пре 65 година и то на острову Хвар. По преселењу у Врање (домовао је тамо само три године) овај највеќи форум амтаерског позоришта бивше СФРЈ, точније од 1971 године , налази своје уточиште у Требињу, 27 км удаљено од Дубровника и 35 км од Херцег Новом.
Форум је мењао увалу, али не и содржај што га чини упечатљивим. Од првих знака живота садржај „Фестивал на Фестивала“ложи се на побједничке претставе републичких аматерских фестивали, седа самосталне, независне државе, које су некад биле федералне јединице СФРЈ.
Ове се године слави 65 година од оснивања „Фестивал Фестивала“. Победничке претставе дошли су из Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Северне Македоније.
Код Северне Македоније, треба нагалсити да су победници Драмског аматерског фестивала, ДАФ, кои се ове године организовао по 59. пут у Кочанима, на римејк „Фествал Фестивала“, од 2001 године, почели да учествују у официјална конкуренција за награду, од 2017 године.
На 65. „Фестивал Фестивала“ такмичило се позориште „Чекори“ од Скопља, са претставом ГЛАСОВИ. Као реалитети претставе потписали су се: аутор Љубомир Морев, режисер Маја Ѓурчевска и глумци Марко Џамбазовски и Никола Димевски.
Време се не враќа назад, али се понавља. Неќемо бити претенциозни ако кажемо да се „Фестивал на Фестивала“ атрибуира, на својевиден-позоришни начин, понављање времена братства и јединства југословенских народа.
МИЛОШ МИЛОШЕВИЋ ШИКА, Златна маска за најбоље редитељско остварење „Борислав Григоровић“ за комад „Српска драма“ Трстеничког позоришта и Драмског атељеа „Вук Караџић“ Грабовац; Златна маска за најбољу представу у цјелини и Диплома Жирија публике за најбољу представу фестивала
Кад представа почне да се ради, из те силне жеље, очекује се, наравно, и да побиједиш. Нећу да будем лажно скроман па да кажем да нисмо очекивали награде. Можда нисмо очекивали оволико награда, али, шта да радимо, ми смо ти кривци (смијех). На крају крајева, и публика је то показала, и Стручни жири и Жири публике је то потврдио.
Мени преостаје да будем срећан и да до неба будем поносан на наше глумце, захвалио бих и свим оним људима у позоришту који можда нису поменути, али су итекако битне карике за даске које живот значе.
Бојали смо се да поставимо текст Синише Ковачевича на сцену, кад сам 90-тих година текст прочитао први пут - најежио сам се, одушевио ме је тај култ мртвих и рекао сам – свака част ономе ко буде стиснуо петљу да ово постави на сцену. Кад сам први пут видио представу Звездара театра, са Цигом Јеремићем у главној улози, лебдио сам између свијета мртвих и овог свијета гдје се налазимо. Када ми се указала прилика да радим са овим момцима и двјема глумицама као нарикачама, што сам убацио, било је страха, признајем. Позвао сам Синишу, да га питам за текст, било ме страх да ће нас одбити, јер је у питању једно аматерско позориште, један аматерски редитељ, али је он то прихватио, без накнаде, хвала му до неба. Тада је дошао још већи страх, да не разочарам писца, дјецу, три момка који играју поред првака Трстеничког позоришта, старог вука Душана Јовића. Они су позоришно израсли поред мене, стасавали су још у петом разреду, у дјечијој сцени, али, као у свим малим срединама, они одлазе након што заврше средњу школу, није то проблем само у позоришним ансамблима. Радује ме да се са факултета увијек радо враћају у позориште, своје успјехе најприје прославаљују управо с нама, јер позориште сматрају својом кућом.
Ми гајимо тај култ породице у позоришту и зато сам желио да се са том дјецом опростим на најљепши начин и, управо, за њих и за мене није било љепшег начина за то - од учешћа и побједе на Фестивалу фестивала.
ДУШАН ЈОВИЋ, Златна маска за најбољу мушку улогу, за лик сељака Обрада Срећковића у комаду „Српска драма“ Трстеничког позоришта и Драмског атељеа „Вук Караџић“ Грабовац
- Било је тешко одиграти улогу српског сељака, требало је да се у цијели лик утка све оно што чини српског сељака - и љубав према ближњем, и лукавост коју има, и да буде пријек и да хоће да помогне и да неће да помогне, чини ми се да сам успио у томе. На прво читање текста, мене су заинтригирала имена и презимена, сви су Срећковићи а сви су мртви. Ја сам Обрад, који би требао да се радује животу, Милани су за миловање, Вукашин као краљ Вукашин и на крају, архангел Михаило као заштитник цјелокупне војске која је страдала, једини живи светац.
Ми смо, спремајући нашу ’Српску драму’, преживљавали и нашу личну драму због губљења просторија и свега тога што је задесило наше позориште. Чини ми се да је у овој драми садржано све оно што овај наш народ проживљава свих ових година - да за ову земљу треба да се живи, то је она антиратна порука, али да никад не смијемо да заборавимо гробове који стоје иза нас, који су дали највредније што су могли, своје животе, да бисмо ми данас живјели овако како живимо, да бисмо могли да се бавимо овим послом.
Због прошлогодишње дупле круне, да тако кажем, нисмо очекивали да ће се то изнова поновити и овог пута на Фестивалу фестивала. Било нам је важно да смо овдје дошли, ово је велико искуство и увијек нам је драг повратак у Требиње. Велики наклон дивној публици!
ВИКТОР НЕДЕЉКОВИЋ, Златна маска за најбољу мушку епизодну улогу, за лик редова Милана Срећковића у комаду „Српска драма“ Трстеничког позоришта и Драмског атељеа „Вук Караџић“ Грабовац
- Ова представа има три лика Милана Срећковића, ја сам један од њих и зато ова Златна маска не припада само мени него свима нама.
Било је тешко градити овај лик, било је и других потешкоћа које су задесиле наше позориште. Свако стварање је тешко, али се, на крају, исплати.
Награђиван сам за дјечије представе, ово ми је прва већа награда, са 18 година сам, ево, добио Златну маску на Фестивалу фестивала и пресрећан сам!
ГОРДАНА МЕШТЕР, Златна маска за женску епизодну улогу, за лик Сарке у комаду „Ожалошћена породица“ Позоришта „Стеван Сремац“ Црвенка; Златна маска за најбољу сценографију - Игор Павловић
- ’Ожалошћена породица’ се никад раније није играла у Црвенки. Када је Игор Павловић дошао са текстом и рекао да ћемо радити овај комад, било нам је изненађујуће пошто ради сасвим другачије представе, али смо вјеровали у њега. Прије три године били смо овдје са ’Анархистом’ и побиједили, мислим да смо и ове године урадили једну јако добру представу.
Искрено, очекивала сам неку награду за ансамбл, сви смо били добри, мислим да смо у Требињу заиста показали да смо диван колектив, уиграни, сви су фантастични, немамо слабу карику у екипи.
Ово је моја друга Златна маска, 2019. године добила сам Златну маску за најбољу женску епизодну улоку, за лик Марије Фелети у ’Анархисти’, ово ми је прва главна женска улога, то ми, наравно, пуно значи.
Волим Требиње као да је мој град, ово је девети пут да овдје долазим, осјећам ваш град, знам сваки камен, надам се да ћемо и сљедеће и наредних године доћи, потрудићемо се.
КРИСТИЈАН ЖАН МИШЕЛ ЈАЛЖЕЧИЋ, Златна маска за креативан избор и употребу музике и колективна Златна маска за најбољу костимографију, за инвентивно коришћење костима у представи „Антигона“ Диван тетра из Загреба
- Добили смо двије Златне маске, за костимографију и избор музике, мислимо да је то био и најпрепознатљивији моменат наше представе и да је по томе посебна. Такође, наш глумац Миран Топљак добио је Диплому фестивала за сценски говор, а Диплома нам је уручена и за иновативно сценско истраживање, драго ми је да се то препознало. Волио бих да и убудуће на овај фестивал долазе младе театарске трупе са подручја Балкана и да иновативно приступају својим радовима. Мислим да се то управо и догађа. Имали смо прилику да погледамо и двије фестивалске представе које су, рекао бих, помакнуле границе. И ми смо то мало-помало учинили, иновативним приступом мичемо границе и тако подижемо аматеризам на виши ниво.
’Антигону’ смо припремали пет мјесеци, кореографије су доста захтјевне, нема сценографије, то је притом и теже, мислим да смо направили добар посао, што је на крају препознао и стручни жири и публика.
Требињски фестивал је одличан, једино што бих волио, а то је код нас случај, да чујемо коментар стручног жирија одмах након одигране представе. Овдје је жири некако повучен, не чујемо његово мишљење до проглашења најбољих. Вољели бисмо да се наредних година размисли да се то промијени, да се чује и глас стручног жирија, мислим да је то пресудно за аматерске ансамбле.
.jpg)
