Можда је то дуг оном времену када се формирамо као личност и припремамо за велике ствари у животу. Вријеме проведено у завичају везано је за најљепше успомене, које памтимо до краја живота.
Ово је, поприлично, коректан увод у причу о Стефану Дучићу једном од најмлађих, ако не и најмлађем васкуларном хирургу у Клиничко болничком центру Србије.
Ово је прича о дјечаку који је растао у Требињу а у Београду направио први велики искорак у професионалној каријери.
Ово је прича о студенту Медицинског факултета у Београду који никада није одустао и био је најбољи од најбољих на Београдском универзитету.
Ово је репортажа о васкуларном хирургу са којим се већ поноси Херцеговина али и врхунском стручњаку који Требиње и даље осјећа и увијек ће га осјећати као свој град.
“Морам вам признати да, као дјечак, у моменту одрастања на улицама Требиња, волећи живот, природу, риболов и љепоте Херцеговине нисам помишљао да ће медицина бити мој избор. Али одувијек сам знао да ако и кад одем из Требиња у родни град ћу се вратити као побједник. И да ћу се одужити мом крају. Ми Дучићи смо се у Требиње увијек враћали“, каже нам доктор Дучић и наставља. “Када сам изабрао Медицински факултет схватио сам да је то мој најбољи могући избор. У ствари, да будем поштен, знао сам да је хирургија моја опција. Није било никакве дилеме да ли ће то да буде кардиологија, неурологија, нешто друго. Не. Искључиво хирургија. У томе сам успио. За сада“, прича нам доктор Стефан.
Васкуларна хирургија, тек се касније испоставило, била је коначан избор.
Свршени студенти Медицинског факултета имају пола године стажа које користе да се опробају али и опредијеле. За будуће хирурге избори су васкуларна хирургија, кардиохирургија и неурохирургија. Стефан нам каже да је искористио за сваку грану по мјесец дана да би видио и „осјетио“ да ли му се то свиђа или не.
„Прво сам отишао на неурохирургију и схватио да ми се то апсолутно не свиђа. За мене је много депресивна. Хирург на операцији уради све како треба, уради савршено операцију, али, нажалост, резултати често изостану. Пацијенти су депресивни, то су по правилу тешке трауме и тешке посљедице.То ме није привукло. Кардиохирургија је била другачија. Морам признати да ме је у почетку привукла али некако нисам видио толико узбуђење у кардиохирургији коликогод то чудно звучало. Кардиохирургија обично иде како се планира, нема великих изузетака од операција. Зато сам заволио васкуларну хирургију.”
Ипак, чини се да је за све „заслужан“ случај или је то можда ипак било и неко Божије провиђење.
„Био сам на једном дежурству када је један наш цијењени професор оперисао једног дјечака. Звали су га хитно да дође. Све се одигравало муњевито. Уиграна екипа коју је предводио наш еминентни професор за 15 минута је оперисала дјечака, ријешила проблем од кога би то дијете могло да умре. Професор се, када је све добро завршено, захвалио свима, махнуо им и рекао ‘овде сам ја свој посао завршио’. Ја сам у том моменту буквално сам себи рекао ‘е то хоћу да будем’. То је била преломна тачка када сам одлучио да је васкуларна хирургија мој избор“, каже нам он.
Васкуларна хирургија се бави дијагностиком, операцијама и лијечењем крвних судова, који укључују дио од срца и читаву периферију. Васкуларна хирургија не укључује само срце и мозак, односно крвне судове који се налазе у лобањи. Све остало је домен лијечења васкуларних хирурга.
„У низу тих компликованих операција памтим један случај. Хитно је код нас на клинику хеликоптером допремљен дјечак са озбиљном траумом, животно угрожен, али срећом на вријеме је дошао. Буквално смо га на рукама унијели на операциони сто. Операција је одлично протекла а дјечак, када је све завршено и када је полазио кући, свима нам је поклонио по један цртеж на коме је све нас нацртао. Сви су имали осмијех на лицу осим мене. Упитао сам га зашто сам само ја без осмијеха - рекао ми је да је моје лице тако упамтио. ‘Докторе Стефане, били сте много забринути’“.
НЕМИРНИ ДУХ ДЈЕТИЊСТВА
„Можда звучи као фраза, Требиње је моја оаза мира и релаксације. Волим риболов, волим поезију и наше пјеснике. Волим Дучића. Мислим, ја сам Дучић па морам да волим Дучића, ха-ха-ха... Волим и Ракића, Црњанског... Заиста волим велики број наших пјесника. Када бих сада размишљао о свом дјетињству размишљао бих о Стефану као о немирном дјетету кога није могло ништа везати чак ни за књигу. Мислим да је тај мој младалачки, немирни дух, у том раном дјетињству одредио чиме ћу ја да се бавим. Волио сам да се пењем по дрвећима, да идем по ријеци, да прескачем сплавове... Та комбинаторика, сналажљивост, окретност коју добијеш у дјетињству, касније може да буде од велике помоћи“, прича нам са осмијехом најмлађи србијански васкуларни хирург, наш Требињац, доктор Стефан Дучић.
У хирургији, као и у много чему, тим, екипа су предуслов за успјех. Тим у коме су равноправни стручњаци оба пола. Иако су неки склони да кажу да даме не могу бити успјешни хирурзи.
„То је класична предрасуда! Пазите, код нас на клиници има неколико докторица које су савршени васкуларни хирурзи. Такође, на истој клиници, пошто се моја клиника дијели на кардиохирургију и васкуларну хирургију, изузетно успјешно оперишу двије даме, савршени кардиохирурзи. Жене хирурзи се много више жртвују у односу на нас мушкарце, жена има то бреме да мора да има породицу, мора да рађа. Када оде на породиљско, а то је минимум од 15 до 20 мјесеци, прави се дуга пауза. Вјерујте, није исто кад сам ја мјесец дана на паузи, када не оперишем па се вратим на операцију па сам себе питам ‘шта ми је ово?’, ‘је л' нешто радим погрешно?’ Понекад се осјетим као да нисам оперисао много више од тих мјесец дана. У тим тренуцима, у дугим паузама, изгуби се помало рутина и зато мислим да је то једина разлика између мушких и женских хирурга. А што се тиче способности, мислим да нема никакве разлике. Ето, чак бих ту споменуо један савршен цитат. Када су Ајнштајна питали слично питање, он је рекао да ће у 21. вијеку бити предоминација жена. Зашто - зато што су вјековима биле супримиране. Исто је тако у хирургији, прије 50 година у хирургији нисте имали жене. Хвала Богу да је сада другачије”, прича нам доктор Дучић.
Замолили смо га да нам опише да ли млади хирург има током операције тренутке страха, неодлучности, несигурности. Доктор Дучић нам каже да су то ствари које дефинишу добре хирурге. “Догађа се, нека од тих ситуација увијек постоји али не смије да се јавно покаже, да се види. Наша једина опција је побједа. На операцији мора да се побиједи, мора да се направи разумно рјешење. Наравно да постоје непредвиђене ситуације, али што се више човјек сусреће са тим непредвиђеним ситуацијама оне му постају не-непредвиђене, и ми побјеђујемо. Имамо толику серију операција и толико пацијената да се практично такве ситуације јако ријетко дешавају.”
Како нам рече доктор, хирургија није појединац. “То не постоји. Ко год вам каже тако знајте да вас је слагао. Хирургија је искључиво тим који креће од медицинске сестре, техничара, анестетичара, анестезиолога и осталих чланова хируршког тима. У спортском жаргону да се изрази, ми нисмо једна кошаркашка петорка, више смо један одлично уигран фудбалски тим.”
Ипак, наш саговорник у разговору је желио да укаже и на велики здравствени проблем, који је у Требињу све масовнији.
„Ми смо у Београду покренули скрининг, односно пријевремено откривање једног обољења аорте - то је проширење главног крвног суда у стомаку. Битно је говорити о овом проблему јер је смртност код пуцања тог крвног суда већа од 80% у најсавременијим клиничким центрима, као што је наш клинички центар. Ми имамо једну од највећих серија таквих успјешних операција на свијету, што увијек истичемо са поносом. Али пазите ово, кад се то деси у Требињу, мислим да је смртност ближа 100% него 80% и због тога је битно да се такви пацијенти открију и оперишу на вријеме и да се превенира њена највећа компликација, то јесте пуцање крвног суда. Сви пацијенти, људи старији од 65 година, првенствено мушкарци, треба једном да ураде ултразвук трбушне аорте. Људи који имају насљедни фактор у породици преглед треба да ураде 10 година раније, значи око 55 године. Први пут, у зависности шта се на том ултразвуку открије, постоје три опције. Уколико ултразвук покаже да нема никакво проширење, тај преглед више вјероватно никад неће ни требати. Треба запамтити, анеуризма није нешто што настаје преко ноћи, развија се дуго времена и обично ако је неко нема у 65 години, неће је ни имати. Друга опција је да има малу анеуризму која захтјева праћење али не и операцију. Кад кажемо малу анеуризму - то је од 3 цм до неких 5 цм и то захтјева одређено праћење на временске интервале. Трећа опција захтјева хитно реаговање. Постоји могућност да пронађемо код човјека анеуризму која је преко 55 мм и она захтјева оперативно лијечење. Оно што ћу поново нагласити јесте да је смртност када пукне више од 80% а смртност у нормалним условима операција, када она није пукла и када се човјек припреми за то, мања је од 1 посто.”
Доктор Дучић наглашава да наши људи имају безразложан страх од прегледа. По оном увријеженом, “Боже дај само да ми нешто не нађу”.
“То је оно што дефинише проблем. На жалост, не прича се пуно о овим стварима, често људи немају могућност да чују о томе и ја вјерујем да ће одређени број људи отићи да уради тај ултразвучни преглед. Прије 20 година људи нису знали шта ја анеуризма. Прије би се говорило да је неко ‘умро напрасно’. Вјерујте, у великом броју тих случајева узрок је била анеуризма трбушне аорте. Морамо апеловати на људе, поготово људе који су под повишеним ризиком, они код којих је неко из породице имао такве симптоме. Затим, апсолутно је научно и клинички доказано да људи који пуше имају много већи ризик за настанак анеуризматске болести. Ризик да имају овакве проблеме имају гојазни људи који имају, да тако кажем, пасиван начин живота. И то не само анеуризматске него и друге болести крвних судова, али ова је најфаталнија”, говори нам доктор Дучић.
Доктор Дучић нам каже да жели да помогне Требињу. И да му је то велика жеља. “Не да ме та жеља вуче него… Имао сам разговоре са руководством болнице, првенствено са директором Ламбетом. И мислим да ћемо наћи рјешење о сарадњи. Убијеђен сам да ћемо те ствари апсолутно реализовати. Јер ипак, колико год ми оперисали било гдје друго по свијету, срце нас увијек снажније вуче да помогнемо нашем Требињу. Завичај је само један”.