Весна (Нинковић) Томић, некадашња вишеструка првакиња бивше СФРЈ у кросу и средњим пругама и европска шампионка, својевремена велика нада требињске атлетике, од своје прве љубави никад није одустала. Ратна дешавања на простору бивше Југославије, деведесетих година 20. вијека, можда су пореметила планове ове изузетне спортисткиње, али нису уништила страст према атлетици.

Све је почело 1982. године, освајањем сребрне медаље у трци на 800 метара на „Херцеговачким играма „ у Мостару. Било је то Веснино прво такмичење, свега неколико мјесеци по упису у Атлетски клуб „Леотар“. Само двије године касније, 1984, Весна први пут наступа на Савезном такмичењу. У питању је „Kрос Политике“ у Београду, гдје постиже и први значајанији успјех.

„Ријеч је о изузетно јаком такмичењу, на којем се по једној дисциплини такмичило по 400 дјеце из свих крајева бивше СФРЈ. То прво мјесто заиста сматрам великим успјехом. Наредне године учествовала сам на Државном првенству у кросу у Словенији, у Мурској Соботи. И ту сам побиједила у категорији пионирки. Од тог моменту почињу моји, редовно добри резултати на Савезним и Државним такмичењима бивше СФРЈ“, присјећа се Весна, и додаје да је много више побједа, у завидној каријери, имала у кросевима него на стазама.

Издваја и четири значајне побједе са „Кроса Борбе“, од којих три узастопне, од 1985. до 1987, те једну 1991. године. На „Кросу Политике“ учествовала је још три пута, од којих је двапут била друга, а 1991. године, поново је побиједила. Успјеха је имала и на Првенству у кросу у Јагодини, гдје је два пута била првакиња, као и 1990. у Загребу, те у Чачку, годину дана послије.

Веснини трофеји

Атлетиком је почела да се бави са 10 година. Претходно се „тражила“ у другим спортовима, највише у кошарци и одбојци. Изгледа да је, како с осмијехом додаје, као „главно сметало“ старијој сестри, та упорност и пресудила.

„Моја сестра, Љиљана, иначе тадашња рекордерка БИХ у скоку у даљ, била је та због које сам и пошла на атлетику. Стално сам јој досађивала да ме поведе са собом. Кад сам отишла на први тренинг она је убиједила све да ми кажу да то није спорт за мене. Међутим, након мјерења времена, тренери су се ухватили за главу и рекли да је штета што раније нисам дошла. Управо тада, одржавало се сениорско такмичење и сматрали су да бих била добар представник клуба“, прича Весна, док евоцира успомене на спортске почетке.

Током осмогодишње каријере низала је успјех за успјехом. У дисциплинама крос и средње пруге од 800 до 3.000 метара редовно је била најбоља. Четири пута номинована је за спортисту Требиња, од којих је 1986. и 1990. године и понијела титулу најбољег спортисте града. Два пута уручена јој је и „Октобарска награда“ у част ослобођења Требиња, што је у вријеме прије посљедњег рата било једно од најзначајнијих признања.

Од шездесетак медаља, 50 је са савезних и државних такмичења, а остале са међународних. Медаље у њене руке, отишле су и након двомеча у Мађарској, те четверомеча у Италији. Као члан репрезентације бивше СФРЈ остварила је бројне наступе, а највећи успјех било је 1. мјесто на Купу европских шампиона на 3.000 м за јуниорке у Манчестеру 1990. године.

„То је заиста непоновљив осјећај! Тренутак кога се и данас сјећам! Као да се дешава сад, а не прије скоро двадесет година. Све вријеме падала је киша. Типично енглеско вријеме. Није било једноставно, али сам истрчала. Била сам срећна и поносна! Сав уложени труд и одрицања су се исплатила! За ту трку вежу ме и посебне емоције. Испало је да је то био врхунац моје каријере, с обзиром да се радило о мом посљедњем великом такмичењу, јер је након тога почео рат на нашим просторима“.

Ратна дејства на простору бивше нам земље, на једну спортску каријеру, нажалост стављају тачку. Весна рат дочекује на студијама у Сарајеву и као члан Атлетског клуба „Сарајево“. Тада већ у сениорској категорији. Како истиче, када је требала највише да постигне, рат је све уништио. Факултет за физичку културу и постдипломске студије наставила је и завршила у Нишу.

У шали додаје да је одлазак у Ниш имао своје предности. Уз спортску, пружио јој је и животну љубав. Познанство са некадашњим врхунским атлетичаром, такође репрезентативцем бивше Југославије, Драганом Томићем, прерасло је у брак, из којег данас имају двије кћерке. Када су одлучили да живот наставе у Требиње, наставили су и са оним што најбоље знају да раде. Основали су Атлетски клуб „Требиње“, који успјешно воде пуне четири године.

„И супруг и ја посједујемо лиценце Свјетске атлетске федерације за рад са дјецом. Тренутно у клубу имамо 70 чланова, узраста од 5 до 17 година. Успијевамо да их одведемо на сва важнија такмичења у Републици Српској и БиХ, као и у Црној Гори. Увијек истичемо да медаље нису приоритет, те да је много важније да се дјеца спортом баве ради себе и свог здравља, да тренирају оно што воле“, истиче Весна.

Ипак, не може се негирати чињеница да број медаља из године у годину расте. Од пет медаља прве, ове године тај број петоструко су увећали. Могу се похвалити са 13 одличја на Првенству БиХ и 20 на Првенству Републике Српске.

„Ова два Првенства званично су најјача такмичења на нивоу БиХ. Успјели смо дјецу да одведемо и на такмичења у Даниловград, Бар и Читлук. Имамо позиве и за такмичења у Србији и надамо се да ћемо од идуће године и то реализовати. Ипак, нама је најбитније да су дјеца задовољна. Волимо што с осмијехом долазе на тренинге. То значи да им нису терет. Без обзира на резултате, дјеци изнова понављамо да је пресудна њихова љубав према атлетици. Неминовно је да ће најбољи испливати. Али, то нипошто не смије да им буде препрека да уживају у тренинзима и такмичењима!“

Весна са члановима свог клуба

Иако се, сматра, у атлетици није до краја остварила, тврди, срећна je и задовољна. Битно је, наглашава, да се од атлетике није опростила. Ту љубав његује, како у свом клубу, тако и кроз наставу физичког васпитања у требињској Гимназији. Оно што је посебно радује, је спознаја да обје кћерке, Сара и Тијана, показују склоност ка спорту, од којих старија у атлетици већ доноси медаље. Можда би могло бити да нова генерација настави тамо гдје су некада стале сестре Нинковић. Не би било на одмет да се у Требињу понове некадашњи изузетни атлетски домети, а листу најбољих „краљице спортова“, изнова допуне нова имена са овог тла.

Успјехе и даље доживљава скромно

Сматрајући да не би требало скретати пажњу на постигнуте атлетске домете, Весна и данас као да није свјесна колико су њени успјеси оставили трага у требињском спорту. Једна је од ријетких атлетичарки за коју су се прије рата „отимали“ „Партизан“, „Црвена Звезда“, „Сарајево“, „Жељезничар“, те Атлетски клуб „Дубровник- Рокси“. Десило се да јој матични клуб тада није дао исписницу, те су ове понуде остале само мртво слово на папиру. Али, без обзира на такав сплет околности, остаје упамћено да је од 1986. до 1992. године била једна од одабраних Требињки, члан репрезентације бивше СФРЈ у атлетици, те европска шампионка, 1990. године.

Весна као судија на Европском првенству за јуниоре у Новом Саду, 2010.]

Судила Ивани Шпановић и Дафне Шиперс

Премда је са професионалном каријером давно престала, заједно са супругом, и даље учествује на најважнијим такмичењима Србије, као Међународни атлетски судија. На Првенству Европе за јуниорке у Новом Саду 2010. године, Весна је судила у вишебоју на којем је учествовала и Холанђанка Дафне Шиперс, тренутни свјетски шампион у трци на 200 метара. Била је судија и свјетском прваку на 200 м. Рамилу Гулијеву, потом најбржем бијелом човјеку Кристофу Леметру, српској атлетичарки Ивани Шпановић, Каролин Шафер другопласираној са посљедњег свјетског првенства и многим другим. Инспирише је, каже, прилика да прати успјехе некадашњих младих нада, а данашњих врхунских атлетичара.

Са Снежаном Пајкић на ти

И данас се радо сјећам Партизанске олимпијаде у Фочи. Трајала је шест дана и било је заступљено више спортова и различитих активности. Између осталог, гађали смо из пушке и ја сам једина побиједила Снежану Пајкић, наше познато спортско име. И сада смо редовно у контакту. Осим што је велики спортиста, ова европска првакиња у атлетици, изузетно је позитивна и дивна жена! Најљепше, заправо са сваког такмичења, осим искуства више, су познанства и неки непоновљиви моменти. Рецимо са такмичења у Лондону памтим како нас је примио неки лорд у његовом дворцу. То је било фасцинантно! Да не говорим о љепоти такве метрополе!

Весна са супругом

  1. Веснина судбинска година

У Мурској Соботи, те 1985. године, на Државном првенству у кросу учествовао је и мој садашњи супруг, тада шеснаестогодишњак. Нисмо се ту упознали, ја га се чак и не сјећам. И он је као и ја побиједио у својој категорији. По уручењу медаља ја сам добила пуну кесу слаткиша, а њему је додијељен чекић и сјекирица. Кад смо се након више од деценије упознали у Нишу, рекао ми је да је био страшно љубоморан тада. Тог дана сјећао се до детаља, баш због награде. И сада се шалимо на ту тему, посебно што је интересантно како нас је судбина спојила.