За требињског ветеринара Рајка Јанковића, кога већином сви знају под надимком Баћи, може се рећи да га је живот од најранијег дјетињства усмјерио ка позиву којим се бави. Растући и сазријевајући у окружењу препуном животиња, посматрајући и упијајући сваки њихов гест, још као маленом дјечаку било је крајње занимљиво. Без дилеме се отиснуо у свијет ветерине. Како смо стекли утисак, у широк спектар неслућених могућности, који његовој истраживачкој природи и амбициозности савршено одговарају.

20150529_173211.jpg (104 KB)

Да је тако, увјерили смо се чим нам је рекао да је за осам година завршио Факултет ветеринарске медицине у Београду и двије специјализације, упоредо радећи и волонтирајући. Иза себе има звања специјалисте за технолошке карактеристике сира и за болести паса и мачака. То му изгледа није довољно задовољило апетите, па интересовања и даље проширује.

Иако је власник ветеринарске амбуланте у којој ради читав тим људи и пружају готово све врсте услуга, таман кад помислите да је остварио све, Рајко вас разувјери. Не престајући да проучава многе аспекте животињског свијета, однедавно се посветио и изучавању аквакултуре.IMG_2995.JPG (278 KB)

„Искрено, што се тиче ветерине не могу да кажем гдје ћу бити сутра. Свашта ме занима. То је област која нуди много, а пошто сам веома упоран и знатижељан по природи, волим да учим нове ствари. Аквакултура је посао којим се повремено бавим. Веома је специфична. Изучава водени свијет животиња, а мене конкретно занимају рибе, највише пастрмка и још неке слатководне и морске врсте. Има једна анегдота везана за моје бављење аквакултуром. Прије седам година у Требињу сам упознао професора са Пољопривредног факултета из Бањалуке који ми је рекао да ради на катедри Рибарства на пољопривреди. У разговору сам му испричао да сам ангажован у другој врсти ветерине и да се сигурно аквакултуром нећу никада бавити. Послије пет година поново смо се срели, на неком извору, гдје је он дошао нешто да испитује. Брзо смо схватили да се познајемо и да смо ту због истог циља. Тада ми је рекао – ви сте онај колега који једном рече да се овим никада неће бавити!“

Рајко спада у неколицину ветеринара из региона који помно истражују ову област, с обзиром да је аквакултура, како каже, веома ријетко занимање. Нисмо изненађени том чињеницом, када знамо да је овај млади човјек такав да своје истраживачке инстинкте не жели да спутава.

IMG-20130613-00180.jpg (224 KB)

„Редовно идем на разне семинаре. Био сам у Загребу, Сплиту, Новом Саду, Београду, Подгорици, Италији, а сад смо позвани у Бугарску. Са колегама углавном посјећујем семинаре везано за праксу и то предавања на којима гостују професори које познајемо или они са иностраних универзитета. Без обзира на сва своја звања, знања и дипломе, сматрам да је неопходно да и даље учим. Они који ме познају знају да имам много активности и обавеза, али и да увијек за себе кажем да могу још боље и више“.

Управо такав став му је омогућио, можда је боље рећи помогао, да у својој професији константно напредује, али и да га утемељи у увјерењу да се упркос понудама за посао у Београду, врати у свој град.

received_10153579099895715.jpeg (89 KB)

„Сматрам то исправном одлуком. Желио сам да се вратим на своје породично имање, да радим све оне послове који су ме заокупљивали као дјечака и да на неки начин, властитим знањима, допринесем овдје. Није било лако у почетку, али није било ни немогуће и временом је све дошло на своје мјесто. Двије године након факултета сам радио у Београду, а онда сам схватио да ипак желим да отворим своју ветеринарску амбуланту у Требињу. 'Анима Вет' је са радом почела у малом простору 2014. године. Након пет година рада, сада смо у већем простору. Поред мене ради још пет ветеринара и сви се одлично допуњујемо. Иако је амбуланта добро опремљена, са лабораторијом, засебном хируршком и интерном салом, болницом, просторијом за шишање и уљепшавање паса (grooming), те пет шоп продавницом, стално улажем у опрему. Настојим да људе вежем за фирму а не за појединце“, каже нам Рајко Баћи Јанковић.

Љубав и занимање за ветерину, прича, почеле су још прије три деценије, игром и радом око животиња на породичном имању у Гранчареву, надомак Требиња, гдје је, каже све било једноставно, али живот по много чему посебан.

„На моје одрастање понајвише је утицао живот у великој фамилији, у којој смо заједно били баба, дјед, моји родитељи и три сестре. Дјетињство уз бабу и ђеда, по којем сам добио име, било је незаборавно! Све моје успјехе дугујем како њима двојема, тако и цијелој породици, јер без такве подршке сигурно не бих успио. Када сам уписао ветерину, моја покојна баба Зорка је рекла – Тешко теби мој сине док не научиш све од мрава до дората“, с осмијехом и неком фином сјетом доноси нам само дјелиће ране младости, али сасвим довољне да лако наслутимо у каквој хармонији је растао.

И управо од живота на селу, гдје и данас живи, све је почело, па и љубав према ветерини.

„И сада кући имам краве и козе, ћурке, патке, гуске, кокошке, нешто оваца и пчеле. Производим мед и вино. Са своје три сестре од малена сам радио све пољопривредне, али и друге послове на имању. Још као дијете први моји кораци били су везани за козе и краве. Само што сам проходао, отац ме одвео у пчеле. Ујело ме њих неколицина, а његов одговор на успаниченост мајке и бабе била је констатација – само желим да видим да ли је алергичан! Заволио сам тај амбијент и природно, таквом начину живота тежим. Једноставно је, нема ту неке велике филозофије“.

Од пчела се ни до данас не одваја, а код куће и сада има љубимце, два пса, мјешанца и шарпланинца, са којима се савршено слаже чак девет мачака. Времена нађе и да се лати хармонике, за коју се образовао у требињској основној музичкој школи, те каже да му је, као некадашњем члану ГКУД „Алат“, дан бољи ако је обојен нотама. Онда се боље размишља и на који начин се може побољшати посао на терену, нарочито са проблемом мањка сточних грла на нашем подручју, што га, из угла ветеринара веома заокупља.

Дубоко усађени коријени према животу у природи, раду у пољопривреди, бризи око домаћих животиња, временом су овог Требињца смјестили тамо гдје и припада. За себе може слободно рећи да је привилегован, јер живи да би се бавио оним што воли, због чега му сваки радни дан представља задовољство. Добрим дијелом, на томе може да захвали васпитању које је за живота добио, али и оном унутрашњем гласу да вриједи тежити ка својим увјерењима.

 

И мачке препознају пријатеље

„Код нас у амбуланти редовно живи нека мачка. Однедавно је то Симба, жутобијели мачић који је, као и друге мачке прије њега, сам дошао, па смо га 'усвојили'. Прије њега смо имали мачка кога смо звали Шмркас, јер је имао проблем са плућима и шмрцао, упркос томе што смо га стално лијечили. Прва мачка наше амбуланте била је Гроздана. Име је добила јер је била грозна, ми јој све пружимо а заузврат нас она прописно изгребе!“

 

Моника Белучи и бака Зорка

IMG_2989.JPG (173 KB)

„Када је Моника Белучи снимала филм у Требињу њена кћерка се везала за једно маче и жељела да га одведе у Париз. Тадашњи директор Хотела 'Платани', у којем су боравиле, позвао нас је и питао да ли маче може да иде у иностранство и да ли можемо да помогнемо. Обавили смо сву процедуру и маче са требињских улица је завршило у луксузу француске престонице. Сљедећи пут када је Моника дошла у Требиње послала ми је своју слику са потписом и посветом – Пољупци за Баћија – што је био диван гест. Окачио сам ту слику на зид амбуланте поред ручно рађеног веза мачета моје покојне бабе Зорке, који је некад давно везла, а мени је непроцјењива успомена“.

 

Љубимци нису играчке

„Сарађујемо са организацијама 'IFAW' и 'UNDP', са којима смо учествовали у оснивању удружења 'Хумана заједница Требиња', како бисмо помогли у збрињавању животиња. Ми животиње не удомљавамо у нашој амбуланти, него им пружимо неопходне услуге и шаљемо их даље, да ли у азил на привремени боравак и социјализацију или новом власнику. Имамо одличну сарадњу са азилом за псе и другим удружењима у Требињу који се баве овим хуманим активностима. Да би се избјегли проблеми са одбаченим псима од стране власника, који онда постају луталице, у нашој амбуланти се трудимо да људима прије него се одлуче да набаве кућног љубимца укажемо да је пас члан фамилије и велика обавеза, а не играчка. На том пољу свијест суграђана полако се мијења набоље. Још једна добра ствар је званично чиповање паса, које радимо и ми у нашој, али и готово све ветеринарске амбуланте, а у БиХ је ова акција почела од прошле године. Циљ је да се пас заведе у регистар БиХ како би аутоматски у бази података био увезан са подацима о власнику, што повећава одговорност људи према љубимцу“.