ВОДА ЈЕ ПОКРЕНУЛА СВЕ

Вода, као магична ријеч, понављала се безброј пута у разговору са Вељом Перишићем, познатим домаћином и успјешним привредником из села Драчева.

Претходних година, поготово љети, понешто би начули и сазнали од мјештана Драчева, о Вељу Перишићу који не одустајe од тражења воде по сеоским еставелама које у Попову називају јаме. Међутим, мало је изворишта – јама у другим селима да се може ући у њихове бездане као што су јаме у овом селу, поготово Плитица и Кропуши, за које се у Попову каже да те двије јаме избаце половину од укупне воде која тече десном страном поља у вријеме зимских кишних сезона.

Баш, Плитица, била је почетак свих осталих одлука и почетака, рекао нам је Вељо на улазу у овај големи бездани, наставио ову своју необичну причу која ће остати запамћена дуго и дуго у животу овог села.

„Вода у нашим јамама је прича стара колико и наше село“, наставио је Вељо, „јер сам још од старијих слушао те приче да у дубини нашег поткраја постоји вода коју нико није истражио у дугим љетним сушама. Веле, воде има, али нико није сигуран колико и како би се могло до ње доћи... такве приче су ме и навеле да прије неколико година са сином Ацом и неколико комшија кренемо у ово истраживање које би данас многи прогласили авантуром. Простор у који смо улазили освајали смо постепено. Етапу коју освојимо спуштањем пратимо смо набијањем анкера и клина у пукотине између стијена. За те анкере заварујемо металну конструкцију и тако се спуштамо етапу по етапу преко тридесет метара.

Подземље открива толико необичних тунела, великих хала, тјеснаца, језера и сифона спојених водом, али препречених стјеновитим запрекама. Освојили смо и обиљежили простор од скоро три стотине метара.  Нека мјеста смо препливали, а постоје дионице које смо морали преронити на дах. Ми нисмо имали баш ништа од опреме ни спелеолошке ни ронилачке. Једино на овом путу кроз подземље носимо батеријску лампу и конопе за спуштање и конопац којим пратимо кретање кроз разнолики подземни лавиринт. Наша жеља за водом се само појачавала,“ истакао је Вељо непоколебљив став без иједне дилеме. Прича о подземном истраживању и нади да ће доћи до довољних количина воде добија прави епилог оног момента када на овом путу кроз подземље по први пут чују шумове воде кроз подземне ходнике и водопаде.

„У том мраку и гробној тишини станемо и ослушкујемо. Негдје из далека допиру шумови. Далеко да не можемо одредити правац. Ти шумови су нас вукли данима,“ наставља Вељо, „и били су нам некаква гаранција веће количине воде која би нама била потребна за неку озбиљну потрошњу. Када смо дошли до великог језера у које утичу воде и нестају у непознатом правцу, знали смо да је то мјесто са кога треба правити извлачење воде у неком дужем интервалу да сазнамо о којој количини се ради. Важно је да вам напоменем,“ наставља Вељо, „да је пуна два љетна мјесеца трајало наше истраживање и постављање степенасте металне конструкције да избацимо конопе за спуштање. С великог језера извукли смо алкатано цријево вани и укључили пумпе за воду у августу. Два дана и двије ноћи трајао је тест. Након неколико десетина кубика извучене воде из великог језера ниво воде се није уопште мијењао. Нико није био срећнији од нас. То је био пресудни моменат који нас је охрабрио да наставимо даље наш велики подухват.“

СУСРЕТ У МРАЧНОМ ПОДЗЕМЉУ СА ЧОВЈЕЧИЈИМ РИБИЦАМА

Пресудан моменат  у овој причи биће долазак проф. др Саше Милановића из Београда  и његово охрабрење и стручни савјет да се стручно приђе црпљењу воде из јаме Плитице. Да случајност буде већа, професор је био требињски средњошколац и са Вељом је је ишао у Средњошколски центар. Један позив телефоном био је довољан да професор дође у Драчево, рекао нам је Вељо и додао: „Наше познанство из дјетињства било је довољно да професор Саша Милановић дође из Београда и да се стручно укључи у овај пројекат. Провјеру капацитета воде, те одабир мјеста у подземљу били су његови захтјеви које смо у потпуности испоштовали. Сусрет са човјечијом рибицом у неколико језера био је уобичајан. Од професора Саше смо сазнали да нигдје веће примјерке ни он није срео као у Плитици. Биле су дуже од 30 цм што је до сада права ријеткост да се пронађе у подземним водама. Забрана било каквог бушења са површине поља била је његова одлука, управо ради оних малих водоземаца, да се не би мијешале површинске воде које су дјелимично загађене са подземљем које је стопостотно још и хемијски и бактеријски чисто.

Пут од мог првог силаска у подземни свијет да изроде пројекат те првих кубика воде избачених у село трагао је пет година, тачније четири сезоне. Сјећам се да сам први пут сишао 28. јула 2019. године. Ове послове смо искључиво радили љети. Љети је вријеме најнижијих водостаја подземних вода и једина могућност да се истражује испод земљине површине.“

ПИТАЊЕ ДАНА ЈЕ БИЛО КАДА ЋЕ СЕ НЕКО ОТРОВАТИ МОЈОМ САЛАТОМ ИЛИ ЛУКОМ...

Читаоцима Гласа Вељо Перишић је познат као велики домаћин и узоран пољопривредник, произвођач поврћа у пластеничкој производњи већ два десетљећа. Жеља за сигурном и чистом водом није га напуштала све ове године колико се бавио производњом поврћа. Пластеничка рана производња поврћа, гдје је Вељо био препознатљив, узоран произвођач, директно је зависила од сигурног и стабилног водоводног система, што је по његовим ријечима било далеко од доброг и сигурног.

„За двадесет година,“ наставља Вељо своју причу о непремостивим проблемима, „више сам прољећа дочекао без воде него са водом. Пластеник у расаднику, а и конзумној производњи поврћа не може чекати. Мени треба данас вода, а сјутра ми је касно... Техничке воде нема ради разних кварова и неријешености. А сада да будем у потпуности искрен: ко то данас нашу техничку воду из ријеке може окарактерисати хемијски и бактериолошки чистом? Да ли ја морам да кријем да са том водом залијевам поврће? Хоће ли се неко отровати од моје салате и лука? Та два проблема су били највећи разлози да сам сиђем у подземље наше Плитице. Схватио сам да ја немам другог рјешења до доласка до питке воде или да одустанем од пластеничке производње. Мој одлазак у мрачно подземље са батеријом и конопцем у руци био је једини преостали потез,“ оправдао је своју одлуку Вељо у овом разговору.

ПИТКА ВОДА ЈЕ БИЛА КАО МАМАЦ ЗА ЉУДЕ КОЈИ СУ ЖЕЉЕЛИ УЛАГАТИ У ДРАЧЕВО

На моју констатацију да је након скоро четири године, рачунајући на истраживање и изградњу цјевовода, питка вода заокренула за триста шездесет степени наставак живота на селу Драчеву, Вељо је са понуђеним аргументима наставио овај разговор.

„Данас са овога мјеста гдје сам прошао за пет година не могу да вјерујем са колико сам мотива и снаге ушао у овај обимни пројекат. Руку на срце, за неке људе сам био убједљив да ми приђу и да ми помогну. Мој рођак Драган ми је вјеровао да нећу одустати. Он је машинама учинио доста. Моје комшије Мракићи: Весо и Неђо добро су ме погурали новчано и акцијашки. Пуно ми је то значило. Луку Петровића и „Електопривреду“ не смијем никако заборавити. Лука ми је директно помогао нешто око 14.000 КМ,  а моја укупна финансијска конструкција је преко 50.000 КМ. То је оно што смо морали платити, а наш рад не рачунам. У стопу су ме пратили мој син Ацо, Слободан Марић и Марко Иванишевић. Из спелеолошког друштва „Зелена брда“ долазио је Никола Лакић. Рад у јами, спуштање, анкерисање, варење конструкције не би били могући без ових младих момака који су неустрашиви у савладавању свих препрека и вертикалних и хоризонталних. Наш пут до воде је био преко тридесет метара вертикално, а скоро 300 метара хоризонтално до мјеста гдје смо инсталирали усисну корпу.

ВОДА ЈЕ ПРЕСУДНА ДА ДРАЧЕВО КРЕНЕ ЗНАЧАЈНИМ КОРАЦИМА У ОЖИВЉАВАЊЕ

Након скоро пет година вода је препумпана из еставеле – јаме Плитице у базен у срцу села, а одатле је изграђеним водоводом разведена да пумпама и гравитационо снабдијева заинтересоване потрошаче, појаснио нам је Вељо и са пуно оптимизма наставио ову причу:

„И мој мотив и жеља да проширим послове су порасли када је у селу напуњен базен чисте питке воде. Одлучио сам се уз подршку сина Аца да на простору од 2 хектара изградимо пристојан ауто камп са свим пратећим садржајима. Желио сам да тај простор по функционалности и садржајима задовољи све стандарде једног модерног ауто кампа. На простору који је у завршној фази уређења одрадио сам двадесет засебних цјелина за ауто камп кућице са засебним прикључком воде и струје. Туш кабине и вц кабине су урађени по највећим стандардима. Такође, у овом простору сам изградио и боћалиште које сам прилагодио опет неким стандардима рачунајући и на такмичарске захтјеве овог терена. Корисници кампа ће имати могућност кориштења роштиљнице, огњишта, расхладних уређаја, а све то урађено на укусно урађеном простору за одмор, уз вјештачки поток са пачјим језером. Кампу смо крстили име „Сунчана долина“ (енглески „Sunny valley”) а тако име кампу мора бити и оправдано и у природи. Као истински осјећај раја сваком нашем камперу. Мој камп, за кога се надам да ће идуће сезоне ући у пуну функционалност је само једна карика у кружном ланцу туристичке понуде у Драчеву.

У том туристичком кругу прву карику може заузети апартмански комплекс „Вила Соња“ нашег комшије Риста Косовића за кога вјерујем да је уложио неколико стотина хиљада евра и нестрпљиво чекао да ријешимо питање питке воде. Неизоставно мјесто припада и винарији и ресторану Младена Анђушића - познатог као Прота. Прије годину дана у овој сеоски круг понуде ушао је и Јовица Иванишевић са пројектом дестиларије. Незванично сам сазнао да је са својим џином већ дошао у Европу, Енглеску и Америку.

Резултат најновије инвестиције лако можете примијетити у пролазу кроз Драчево са бијелим објектима који се у савременом свијету назива „glamping“ насеље ког чини низ уређених објеката за све видове кориштења и власништво од продаје до изнајмљивања. Власник овог пројекта који је такође у завршној фази је Зоран Вуковић. Још један пројекат је у најави неких наших гастарбајтера који имају сличне идеје у туристичкој понуди, већ су купили куће од Милетића. Сва ова моја прича коју сам сажео у пет година, закључује Вељо, могло би да се заокружи у једној битној чињеници а то је: Наш проблем била је вода и тај проблем сматрајте ријешеним за све они који дођу у ово село и да инвестирају.“

ВОДА ЧИСТА КАО СУЗА ОДРАДИЛА ЈЕ ВИСОКИ КВАЛИТЕТ МОМ ЏИНУ

Са Вељом сам ово пријеподне обишао пространи ауто камп „Сунчана долина“ и увјерио се у финиш радова до свечаног пуштања у рад. Тог дана срео сам и Јовицу Иванишевића који ми је желио да истакне његову кључну чињеницу која је превагнула да улаже у Драчево и да се почне бавити производном дјелатности. На незамјенљиву улогу питке воде у производњи џина, за који вјерује да ће наћи своје мјесто у широкој понуди великих брендова, Јовица каже: „Идеје неколико породица стапају се у један циљ и крећу се истом путањом. Желимо Драчеву вратити живот али и успјети свако за себе чиме год да се бави. За себе са сигурношћу могу рећи да сам се одлучио инвестирати у дестиларију тек оног дана када сам од Веља сазнао да ћу имати стабилну, питку воду чисту као суза.“

ЉУТУНАЦ ШИПАК ЈЕ БИО АЦОВ ИЗБОР

У разговору са Вељом често сам примијетио његову жељу  и намјеру да морамо чистити све да би на село привукли млади људи. Његов успјех и примјер као родитеља сматра врло битним да би дјецу придобили, па каже: „Син Ацо је добар и одрастао момак, факултетски образован, али исто тако понизан и спреман да помогне у сваком моменту. Ја, као родитељ, сам имао иницијативу што често није случај па смо склони да констатујемо да нам дјеца неће на село и да не желе да раде. То није истина,“ наставља Вељо, „јер не видимо да млади желе да знају за шта раде и да од свога рада могу пристојно да живе. Ја сам свом дјетету припремао и омогућио, својим примјером и залагањем, да он својом иницијативом бира нешто што није далеко од услова које сам ја створио. Ацо је желио да засадимо око 1000 шипака и ја сам ту идеју прихватио без иједне ријечи. Штавише, пратићу га колико год будем могао да ту производњу удупла и да иде у финални производ производа од шипка. Систем воде је разведен и да би се добили најбољи резултати и за пар година очекивати је да ће се на нашем тржишту појавити врхунски сок шипка или нека друга прерађевина. Када наша дјеца имају идеју важно је, а и пресудно, подржати их а не сматрати да су увијек они мали и да наша ријеч мора бити пресудна и задња“, закључио је Вељо.