Застава 101, колоквијално звана Стојадин или Кец, производила се од 1971. до 2008. године у Крагујевцу, а први модел овог југословенског аутомобила култног статуса јавности је представљен 16. априла 1971. на „Салону аутомобила“ у Београду. И данас, након више од пола вијека на улицама бивше нам земље редовно срећемо по којег Стојадина, не само паркираног већ многе и даље у возном стању.
Не постоји породица која макар једном није имала Заставу 101 са петоро врата, тада раритет, а по цијени и изузетно приступачан аутомобил за скоро сваког становника некадашње Југославије. Настала на бази тада технички модерног Фиата 128, са нешто измијењеним задњим дијелом, била је и први аутомобил направљен у „hatchback“ варијанти те најпродаваније Заставино возило. До данас је остало и симболом једног срећног времена.
А како изгледа када се овакав аутомобил чува од заборава, дотле да се до танчина среди и добије идентитет олдтајмера, зна Требињац Миљан Скочајић, по струци информатичар, а према личном афинитету човјек који цијелим бићем ужива у аутомобилима. Не само да се бави продајом аута и ауто – дијелова у фирми коју успјешно води више од деценије, него је њима и читавог живота окружен.
Ипак, значајне емоције вежу га за Заставу 101. Од прве, очеве бијеле на којој је и научио да вози као сасвим мали, до модела маслинасто зеленог из '79. и црвеног из '90. које је рестаурирао, прешао је дуг пут. Пут који је, рече нам, вриједио сваког секунда уложеног труда и посебних доживљаја.
„И до данас памтим очеву Заставу 101. Било је то прво ауто које сам научио да возим са неких 8 или 9 година. Родитељи су ми причали да су ме аута увијек занимала, а памтим да сам као дијете стално трчао да видим шта и како се на њима поправља. Вјероватно се то роди при човјеку па ми је то изгледа одредило животни пут и посао. Још на факултету у Бањалуци сам радио у продавници ауто – дијелова, вратио сам се у Требиње, гдје смо отворили радњу коју водим већ 12 година. Волим олдтајмере, Стојадина посебно јер га је возио мој покојни отац“, са поносом нам каже Миљан, који поред Заставе 101, не крије одушевљење ни другим аутомобилима па већ годинама сређује и два Фордова модела – Форд Таунус '71. годиште и Форд Ескорт из '89. године.
Миљан као сасвим мали са очевом Заставом 101
Сјећа се времена када је Стојадин малтене био аутомобил без конкуренције, као и због чега је Застава 101 њему толико драгоцјена.
„Сви су имали Заставе. Отац је купио новог Стојадина '89. године, модел Скала 55, стриц и ујак су такође возили Заставу, ма нема ко није. На жалост тај наш ауто је страдао у удесу 2001. године, срећом никоме није ништа било, само је потпуно уништен. Од тада ми је жеља да имам баш такву Заставу. Успио сам да је нађем прије годину дана, добар примјерак, који сам брзо и средио“.
Стојадина тренутно има три, од којих је два употпунио комплет оригиналним дијеловима. Један је стар 45, други 34 године, а оба и сада возе без проблема.
„Првог Стојадина сам купио прије седам година, '79. је годиште и припадао је мом тетку, код кога је био гаражиран. Био је у фантастичном стању! То је прва линија Стојадина, Застава 101 Б са округлим фаровима, старим никлованим браницима, тамно зелене је боје. На њему сам урадио неке корекције које нису биле фабричке и вратио неке дијелове да буде што оригиналнији. Био је регистрован до прије пар дана и возио сам га, прошао је технички преглед без проблема, али сада хоћу овог другог да региструјем. На њему је све као када је изашао из фабрике прије 45 година, осим волана. Оригинални је већих димензија и мало је теже њиме управљати па сам га замијенио, али и сачувао“.
ИСТОРИЈА ЗАСТАВЕ 101
„Застава 101 први пут је представљена у априлу 1971. године, а први серијски примјерак са крагујевачких погона пуштен је у новембру исте године. У току своје, 37 година дуге производње, од 16. новембра '71. до 20. новембра 2008. Стојадин је произведен у укупно 1.045.458 примјерака, а милионити је са трака сишао 1991. године. За вријеме производње, Застава је више пута унапређивана, не само технички него и естетски, иако је увијек задржала првобитни препознатљив изглед. Производила се са троје и петоро врата, а 1998. године добија и назив „Скала“, који је задржан до краја производње. Већ на почетку пуштања на тржиште, Застава је широм Југославије препозната као национално ауто те је убрзо постала и најпродаваније. Изузев што се масовно возила по домаћем терену, према историјским биљешкама, имала је значајан успјех и у земљама Западне и Источне Европе“.
Другог, црвеног и нешто млађег Стојадина, '90. годиште, нашао му је пријатељ, како нам каже, сасвим случајно у једном селу у Љубињу. Прича нимало не звучи случајно, више сугерише да је овај сусрет морао да се деси.
„Друг је пролазио и видио да се Стојадин продаје. У том тренутку и ја сам се задесио у Љубињу па сам одмах отишао да видим ауто и сутра га без проблема довезао у Требиње. Радио сам га неких шест до седам мјесеци да га доведем у стање спремно за регистрацију. Сједишта су му, као и у претходном била изгорјела од сунца јер је стајало 10 година, док је лимаријски био перфектан. Баш таквог Стојадина имао је мој покојни отац, само бијелог па ми је ова Застава по много чему драга!“
Вјерујемо да је баш овај Заставин модел у датом тренутку чекао Миљана. Не само јер су му олдтајмери хоби, него и из разлога што им се са толико страсти посвећује, чувајући на својеврстан начин једно прохујало вријеме и сву силину емоција према бијелом Кецу његовог дјетињства.
СТОЈАДИН МЕ НИКАД НИЈЕ ИЗДАО НА ПУТУ
„Олдатејмер може да се конзервира скроз и да се не вози или да се повремено провоза, као што ја то радим. Та вожња их, заправо, чува. Заставом сам са породицом ишао и на море, а са супругом и дјецом се редовно провозамо скоро сваке седмице. Тај ауто пређе годишње неких до 1.000 км, не више, пошто немам времена толико, иначе бих га возио сваки дан. Људи нас често заустављају, одушевљавају се што Застава ради и највише кажу да их ово ауто враћа у нека стара, сретна времена. Када је направљена, то је било прилично модерно ауто, ауто године. Наравно, огромна је разлика између Заставе и модерних нових аута, неупоредива. Ипак, гарантујем да ће прије стати неки новији ауто него Застава. Сјећам се како су мајстори знали рећи – понесеш мало жице и клијешта, поправиш то на брзину и идеш даље! Баш тако, лако се среди готово сваки квар. Мени се десило да ме нови ауто оставио у путу, а Застава није још никада!“
На аутомобилима скоро све ради сам, у гаражи у насељу Виногради, гдје и живи. Када му запне ту су пријатељи, и сами љубитељи аутомобила, а ослонац увијек проналази и код чувеног требињског аутомеханичара Заставиних модела.
„Изузев лимарије и фарбања, све остало око механике и одржавања радим сам. Морам да нагласим да ми је доста помогао, а и данас ми помаже наш стари мајстор у пензији Дуле Симовић, који је Заставу радио 40 година. Изађе ми у сусрет и уради оно захтијевније што ја не знам. Још увијек код себе има и одређених Заставиних дијелова. Много сам од њега научио и много ми је значила његова помоћ јер је сваки сегмент рада на овим аутомобилима прича за себе!“
Поред Застава, Миљан сређује и два Форда, од којих Таунуса већ седам година. И опет скоро све ради сам, стрпљиво и полако па се нада да ће коначно сређивање овог модела, старог преко пет деценија, бити готово за двије године.
„Форда Таунуса сам узео у лошем стању и дуго радим на њему. Због пословних и приватних обавеза немам увијек слободног времена, али и не журим, битно је да све на крају буде како треба. Све сам средио у оригиналу. Овај модел је из 1971. заиста посебан примјерак. Други, Форд Ескорт је стигао када је наша Застава након удеса била неупотребљива. Возио сам га добрих 20 година, он сада чека рестаурацију и томе се силно радујем“.
Наћи дијелове за сва аута, каже нам, све је теже, али и скупље јер су потребни оригинални примјерци. Силне перипетије кроз које је прошао учиниле су да му стари модели аутомобила још више прирасту за срце, због чега, истиче, нема намјеру да их продаје.
Заставом и на вјенчање
„За Заставе сам већину дијелова налазио у Србији, највише у Крагујевцу с обзиром да се тамо производила до 2008. Довијао сам се преко пријатеља, разних познаника са посла. Након свега што сам прошао нема шансе да бих аута икада могао продати! Фино је кад се нађе неки дио кога тражиш пола године па га коначно дочекаш, срећа буде огромна, заборавиш колико си то платио, само чекаш да намонтираш. Сваки сегмент рада на тим аутима је задовољство. Радим их за себе, за неку приватну колекцију коју бих волио да оставим сутра дјеци. Да ли ћу узети неки нови модел да сређујем, то се код љубитеља олдтајмера никада не зна“, са осмијехом нам рече, а наслућујемо да би се новом примјерку и те како обрадовао.
А како је и његова супруга љубитељ старих аутомобила и одавно има жељу да среди старог Фића, очекујемо да би се у догледно вријеме могао посветити баш овом Заставином моделу, који идуће године слави 70. годишњицу од како је произведен у Крагујевцу.
И КЋЕРКИЦА ЗАЉУБЉЕНИК У АУТОМОБИЛЕ
„Као мали сам стално висио по гаражама и једва чекао да неко отвори хаубу да поћурим и видим шта се то ту дешава. Баш сам рано научио доста тога око аутомобила. Себи сам поправљао бицикл, послије мотор кад сам га возио. Сада са мном у гаражи аута поправља моја кћерка од шест година. Помаже ми кад их сређујем и обожава у њима да се провоза. Све ми говори да би она могла да ме наслиједи. Син је још беба, видјећемо каква ће бити његова интересовања!“
У међувремену, Миљан са још неколицином пријатеља, љубитеља Заставе 101 и Југа, ужива у вожњи ових, по свему судећи, ванвременских аутомобила. Размишљају да оснују и Клуб љубитеља Заставе јер како нам каже, поред своје три, зелене, црвене и бијеле, заједно са жутим моделом од пријатеља, у Требињу посједују све серије које су се производиле са промјенама од првог до задњег направљеног Стојадина.
Ова екипа често се упути и на различите дестинације, а куда год да крену не могу проћи неопажено. Посебно је, прије пар година, пажњом плијенила маслинасто зелена Застава из 1979. године на чијим је таблицама писало Миљан и Маја - младенци који су се управо вјечним Стојадином одвезли путем своје љубави!
.jpg)
