Jelena Biberdzic.JPG (148 KB)
Јелена Биберџић и Душица Петковић Шкипина 

Јелена Биберџић је из Зворника, а Душица Петковић Шкипина из Невесиња. Среле су се на Високој школи унутрашњих послова у Бањoj Луци. Биле су цимерке у студентским данима и обје су прво радно мјесто засновале у Полицијској станици Билећа. Осам мјесеци су радиле заједно, а онда је Душица добила премјештај у родно Невесиње. Од првог сусрета је прошло више од десет година, а њих двије нису само радне колегинице већ блиске пријатељице и младе жене на руководећим позицијама у Полицијској управи Требиње.

Број униформисаних жена у Полицијској управи Требиње је веома мали. Свега њих десетак на седам градова и општина. Међутим, Јелена и Душица су својим знањем, образовањем и радом на терену, ставиле до знања, и својим надређеним и колегама, да су спремне ствари промијенити на боље. Зато су и именоване на руководеће позиције. Јелена Биберџић на позицију помоћника командира Полицијске станице за безбједност саобраћаја у Требињу, а Душица Петковић Шкипина на позицију помоћника командира Полицијске станице Невесиње. Управо та именовања су и била разлог представљања Јелене и Душице нашим читаоцима.

Тридесетдвогодишња Јелена Биберџић, по занимању дипломирани правник унутрашњих послова, 2011. године обронке Мајевице замијенила је херцеговачким кршем. Трагала је за послом у Билећи, а заправо је пронашла љубав. Удала се за колегу и данас имају двоје дјеце.

„Те 2011. године сам дипломирала и волонтирала у Полицијској станици Билећа годину дана. Наредне четири године чекала сам посао да би се 2016. године коначно запослила у Полицијској станици Билећа на мјесту млађег полицајца. Радила сам на терену и то претежно као саобраћајни полицајац. Киша, снијег, плус 40... равноправно са мушким колегама. Прошле године сам прешла у Полицијску станицу Требиње на мјесто инспектора за општи криминал и послије три мјесеца сам именована на руководећу функцију на којој сам већ пуних седам мјесеци.“ – започиње наш разговор њежна бринета милог осмијеха.

У Полицијској станици за безбједност саобраћаја у Требињу ради 21 полицијски службеник. Деветнаест мушкараца и двије жене чине тим о коме Јелена прича са поштовањем и тврди да их краси фер и коректан однос.

„На послу се не постављам као жена која жели поштеду. Желим равноправност и кад је акција и кад је ноћна смјена мада, морам признати, да су сви момци из тима заштитнички настројени према нама двјема. И хвала им на томе. Али опет кажем, није мене нико тјерао да се школујем за полицијског службеника. Сама сам изабрала свој позив. Заправо, одувијек сам знала да ћу бити полицајац. Одрасла сам уз три брата. Играла се мушких игрица и била та која је „хапсила“ и помагала другима.“

Свјесна је Јелена да је њен посао стресан, јер обухвата и саобраћајне незгоде са тешко повријеђеним и погинулим лицима. Тренуци су то, прича нам, који остављају траг у души. Зато кад заврши смјену, жури у загрљај својим малишанима у чијем смијеху највише ужива. Хоби су јој кување (мајстор је за торте, открила нам је Душица, оп. аут.), рад у врту и спорт.

„Мој супруг је полицајац и код нас је то олакшавајућа околност. Ми не можемо бирати кад ћемо запримити пријаву, а по запримљеној пријави морамо одмах дјеловати. Зато је важно разумијевање између партнера и за рад на терену, и за ноћне смјене, акције викендом..., а  ми смо срећни јер имамо свесрдну помоћ баке кад су дјеца у питању.“ – каже наша саговорница и признаје да је поносна што носи униформу, а и само радно мјесто јој то захтијева.

Душица Петковић Шкипина, такође је дипломирани правник унутрашњих послова. Супруга је и мајка дјечака од пет година. Једина је жена униформисани полицијски службеник у херојском Невесињу. Зато је познају сви, а откад је постала помоћник командира у Полицијској станици Невесиње, само је потврдила досадашњи ауторитет изграђен на правди и правичности.

„Послије дипломирања на Високој школи унутрашњих послова у Бања Луци, запослила сам се 2016. године у Полицијској станици Билећа, гдје сам провела осам мјесеци. Након тога добила сам премјештај у Полицијску станицу Невесиње, гдје сам прошле године именована за помоћника командира.“ – надовезује се стамена Невесињка и додаје да јој именовање на руководећу функцију јесте понос, али није разлог да се осјећа важније од својих колега.

И Душица потврђује Јеленине ријеч да у њиховом послу нема мјеста за пренемагање, жалбе и поштеде. По сопственом признању било би је срамота да се извлачи из деликатних ситуација само зато што је женског пола, али сматра да је у неким ситуацијама боље ако је полицајац жена, нарочито ако су жртве рањиве категорије, попут жена и дјеце.

„Имам три сестре и од малих ногу сам била заштитнички настројена. Морам признати да сам увијек била борац за права слабијих и њежнијих. Невесињем кружи истинита прича да сам у школи заводила ред и тукла много старије дјечаке у одбрани другарица.“ – кроз смијех прича нам Душица, жена очигледно меке душе и великог срца, али и прави примјер поносне и праведне Херцеговке.

„Код мене је 'ни по бабу ни по стричевима'. Ако си погријешио, погријешио си и треба да одговараш па и да си ми рођена сестра. Ако неко увриједи мог колегу па то је исто као да је увриједио мене. Не опраштам казну због пријатељства, фамилије или зато што је неко 'добар' с мојим супругом, који иначе није из наше бранше, али ме разумије и брине кад идем у ноћну смјену. Није му било баш лако све ове године да остаје с малим дјететом.“ – додаје ова очигледно духовита Невесињка док нам прича да се и данас у Станици сви поздрављају са „Здраво момци“.

Осјетљива је Душица Петковић Шкипина на само једну 'екипу' Невесињаца. Невесињских бораца. Њих гледа с посебним поштовањем и ако неко од тих јунака, сад 25 године послије ратних страдања, направи неки прекршај, признаје, прво гледа да то људски ријеше.

„У свакој ситуацији гледам да помогнем, а не да одмогнем. Да није било тих људи не би било ни данашњег Невесиња. То се мора поштовати. А свако од нас има слабости и тренутке кад попије коју више па и каже што не би иначе. Ако тај неко увриједи мог колегу или мене, гледам да окренем на шалу и мирно ријешим несугласице. Невесиње је мала средина и сви се знамо, а на факултету смо учили да није репресивна мјера увијек најбоља мјера!“ – завршава наш кратки разговор Душица Петковић Шкипина, која у слободно вријеме ужива у природи гдје бере гљиве и љековите биље, а од недавно и пчелари што јој причињава посебно задовољство.

Уз остварење досадашњих амбиција обје теже напредовању у служби, што не сумњамо да ће и остварити с обзиром на љубав и посвећеност позиву.

Најтужнији дан у досадашњој каријери

„Саобраћајна незгода прије три године. Пун аутобус путника се преврнуо у корито ријеке Заломке. Колега и ја смо дошли први. Они који су могли сами да се спасу, они стоје около. Остали или су погинули или тешко повријеђени.  Стравичан призор. Било је троје мртвих, седам – осам повријеђених. У животу се нисам осјетила беспомоћније. Жива и здрава, а никоме нисам могла помоћи. Јецаји и крикови одлијежу планинама. Толико је било леда на путу. Зима, снијег. Не може помоћ да дође. Стотину пута сам зовнула ватрогасце, неке људе приватно који имају дизалице, полицијску станицу за помоћ, а сатима нико да се пробије и дође до нас... а децембар је, вода надолази. Молиш Бога да преживе.“ – евоцирала је успомене Душица на најтежи дан у каријери, а једна суза се скотрљала низ лице. Јер је човјек - жена.