Владимир Јокановић, од такмичара до тренера: ЈЕДНОМ ШАМПИОН, УВИЈЕК ШАМПИОН

Већ десет година не тренира џудо. Већ седам година није обукао кимоно. Прије десет дана освојио је бронзану медаљу на првенству Републике Српске за сениоре у супер тешкој категорији. Његово име је Владимир Јокановић. Свима у Требињу добро познато име из свијета борилачких спортова. Горостас од 192 центиметра висине и 140 килограма, који привлачи пажњу гдје год да се појави. На прву нико му не смије стати на црту, а на другу сви ће га описати као дива са душом мекшом од памука.

Заљубио се Владо у кимоно средином осамдесетих. Није имао ни пет година када га је отац одвео на тренинг Џудо клуба „Леотар“. Струњаче од зида до зида, сала пуна дјеце, колутови и падови до миле воље били су довољни да овај, данас тридесетдеветогодишњак, заволи џудо.

Као да је јуче било, сјећа се првог тренинга, али и тренера. Здравко Мркоња, очев радни колега. Смије се док прича како је прве двије године, уосталом као и сва дјеца тог узраста, некад ишао на тренинг, а некад не. Доживљавао је џудо као игру. Научио је основну технику, колутове, падове и послије пет година престао да тренира. Разлог томе је чињеница да је био неупоредиво виши и тежи од својих вршњака. По сопственом признању са шест година је био тежи од већине деветогодишњака, а опет они много зрелији, брже су савладавали технике.

„Био сам тежи, али не и јачи, јер у том периоду огромна разлика је година дана, а не три“, евоцира успомене Владимир Јокановић на Прву основну школу и прве тренинге џудоа.

Током седмог разреда је израстао до невјероватних 192 центиметра, а како је већина његових вршњака тренирала кошарку и он им се прикључио. Шали се на свој рачун и тврди да би наставио да тренира кошарку да је порастао још који ‘ценат’.

„Па то је просјечна висина у Херцеговини!“, анализира Владо своје физичке предиспозиције и открива да је у њему тињала жеља да се врати првој љубави. Тако се опет обрео на татамију, гдје га је дочекао стари-нови тренер Здравко Мркоња. Чак пола године упоредо је тренирао оба спорта. Каже ми „подједнако сам их волио“.

Дошло је вријеме за прво џудо такмичење. Послије ће се испоставити да је то било такмичење које је одредило његов спортски животни пут.

„Екипно првенство Црне Горе за пионире. Нас седам у екипи. Пошто сам био у најтежој категорији борио сам се посљедњи. Кад сам изашао на татами резултат је био 3:3. Морао сам побиједити и окренути у нашу корист. То сам и учинио“, искрено признаје данас супруг Драганин и отац Катарине, Димитрија и Теодоре, да му је та побједа била подстрек за даље напредовање.

„Нисам се надао побједи. Прво такмичење. Трема. Мислио сам хајде да пробам, да видим како изгледа. Кад сам побиједио нико није био сретнији од мене. Наредно такмичење, опет исто. Низале су се побједе. То је био окидач. Нико ме више није могао одвојити од овог спорта“, тврди Владо и јавно изражава захвалност тренеру Здравку Мркоњи што је почео да тренира џудо, али и што је у њему остао. Тренера сматра за великог џудо зналца, и што је, како рече, још битније, за одличног педагога у раду са дјецом, који се максимално трудио да своје знање пренесе на сву дјецу која су крочила у салу.

Редован је био на тренинзима и послије свега 8-9 мјесеци тренирања одлази на још веће такмичење – првенство Југославије за пионире у Београду.

„Најјаче такмичење у том тренутку. Државно. Овдје је још увијек био рат. Никад то нећу заборавити. Не знам ни како смо дошли до Београда. Имао сам пет мечева што је ријеткост у мојој категорији јер тешкаша обично има мање. Тада сам освојио бронзу. Био сам презадовољан. То је стварно био огроман успјех и резултат. Тада сам већ добро загризао и одлучио да од џудоа не одустајем него да гањам мало јаче резултате“, објелодањује некадашње планове и набраја такмичења, турнире, првенства, медаље.

Ипак, живот је некад суров. Непредвидив.

Са петнаест година задобио је озбиљну повреду кољена што га је одвојило чак годину дана од вољеног  спорта. Међутим, воља и жеља за великим такмичењима били су много јачи и Владо већ 1998. године у јуниорској конкуренцији постаје првак Југославије. Слава му није ударила у главу, али га јесте учинила препознатљивим у свијету џудо спорта. Скреће на себе пажњу јавности, али и спортских радника из земље и региона, који анализирају његов рад. Врло брзо добија позив да брани боје репрезентације Југославије на јуниорском првенству Европе које се те године одржавало у Румунији. По сопственом признању никада није био спремнији нити у бољој форми.

Међутим, дан пред полазак, на посљедњем тренингу, Владо је обавијештен да не иде за Румунију.

„Била је то одлука неких људи из свијета џудоа чије имена не желим ни да поменем, али са великом горчином у гласу и још већом у срцу констатујем да ме је та неправда потпуно деморалисала. Ни дан данас ми није јасно какви су то људи који свјесно желе да осујете нечије побједе, успјехе. Још у том тинејџерском периоду“, прича ми колико га тај „неодлазак“ још увијек боли.

У то вријеме завршио је гимназију и уписао студије у Београду и зато га је бар мало орасположио позив челних људи Џудо клуба „Партизан“ да постане њихов члан. Била је то додатна сатисфакција и једна врста моралне побједе. Ипак је препознат његов потенцијал. Он сам, велики љубитељ или боље речено обожавалац црно-белог дреса још од најранијег дјетињства, овај позив доживио је као испуњење дјечачких снова. Са задовољством је прихватио и наредних осам година био стандардни првотимац Партизана, најтрофејнијег џудо клуба на простору Југославије. Ово је значило много, али и носило са собом велику одговорност и још веће одрицање. Два пут дневно тренинзи, ујутро кондициони увече џудо, па чак и викендом. Са Партизаном је освојио бројна одличја од екипног првака државе до великог броја међународних турнира широм Европе. Паралелно је био и стандардни првотимац репрезентације Југославије у чијем је кимону постао и Балкански првак у сениорској конкуренцији.

Тачку на успјешну каријеру и живот у великом граду, Владо је ставио у 25. години. Изненадна смрт оца га је навела да се врати у Требиње. Пријатељи и тренери су му говорили да је луд, да то не чини јер је „експлодирао“ у свијету спорта, одлично му је ишао факултет, али васпитање, топлина, љубав и одговорност које је понио из породичног дома, учврстиле су његову одлуку да се врати кући и буде глава породице. Осјећао је то као нешто најнормалније, најприродније и сасвим исправним кораком.

„Тада ми је било 25 година. За тешкаша то су свакако најбоље спортске године, међутим ја сам одлучио да направим рез. Не кајем се ниједног тренутка. Моје мјесто је било уз мајку и сестру. Убрзо сам се запослио и живот је кренуо даље“, с тешким уздахом сјећа се овај горостас преране смрти оца, великог ослонца и савјетника.

Прегршт медаља краси породични дом Јокановића

Још му већи грч прелази лицем док саопштава да је наишао на затворена врата у џудо спорту родног града. У клубу у ком је поникао за њега више није било мјеста.

Но, опет се судбина поиграла. Послије неких осам до девет мјесеци сасвим случајно је срео Мићу Милића, истакнутог требињског каратисту од кога добија позив да му се прикључи у новоотвореном Џију џицу клубу.

„Мића је један од ријетких људи које сам упознао у спорту, а да је потпуно предан томе што ради. Почео сам са њим учити карате који ми је био потребан за џију џицу. За неповјеровати, али мени од 140 кила карате је ишао релативно глатко. Наравно, нисам ја научио ништа посебно из каратеа. Тек толико елемената колико ми је било потребно за нови спорт“.

Истиче Владо да је сваки почетак тежак, али да се сваки труд и рад исплати па је тако он са 26 година већ на првом такмичењу у новом спорту освојио златну медаљу.

И опет се редају такмичења и медаље. Услиједило је Балканско првенство, овај пут у Џију џицу, и опет је побиједио. Тако је успио у два различита спорта, као репрезентативац двије различите државе (Југославије и Републике Српске) да постане Балкански првак.

Занимљиво је напоменути да и док се бавио новим спортом, отприлике послије двије године боравка у Требињу, једно јутро стигао је позив из Џудо клуба „Црвена звезда“. Фалио им је тешкаш. Тражили су Влада. Наредни период Владо наступа у два спорта.

Освојена медаља у 39. години

Нижу се првенства, а њега опет зову из сусједне државе. Југославије више нема, али селектор Србије га позива да обуче репрезентативни дрес у Џију џицу. Пристаје. Наступа на бројним такмичењима и овај пут одлази на првенство Европе. Осваја бронзану медаљу у Црној Гори. Међутим ни европска медаља, ни сјајна атмосфера на татамију, ни подршка колега не могу избрисати горчину коју Владо сво вријеме осјећа због неправде која му је нанијета оне 1998. године.

Наредно европско првенство у Словенији је било његово посљедње професионално такмичење. Бар је он тако мислио, јер је обновио стару повреду кољена. Такође, загазио је и у четврту деценију живота. Међутим, не мирује.

Прошле године испунио је себи дјечачки сан. Основао је властити Џудо клуб „Херцеговина“ и постао тренер. Признаје да би волио да је могао да се врати у матични клуб и да би му то било много лакше него да креће из почетка. Но, не жали. Велики број дјеце тренира с њим, а долазе и некадашњи џудисти да тренирају заједно. Покушава, као некад његов тренер, да што више дјеце макне са улице, да их убиједи да заволе спорт па ако то буде џудо биће му то додатна сатисфакција да ради предано и одговорно с њима. Како би им био лични примјер, Владо се вратио професионалном спорту. Врло неуобичајено, у 39. години, без дана правог тренинга учествовао је на недавно одржаном првенству Републике Српске и у супер тешкој категорији освојио бронзану медаљу. Опет је џудиста и опет има осмијех на лицу. Шта рећи сем – Једном шампион, увијек шампион!

Владови најмлађи ученици

ЈУКО, КОКА, ВАЗА-АРИ СА ТРИБИНА

 „Имали смо лигашко такмичење. Турнир је тог викенда био у Требињу. Дошли су такмичари из многих клубова из Србије и били су фрапирани чињеницом да је спортска дворана била препуна и да се гледаоци јако добро разумију у поене, казне. Истовремено су били запрепаштени и одушевљени колико Требињци прате спорт. Мислим да је то посљедица чињенице да је кроз Џудо клуб „Леотар“ прошло јако много дјеце која су се на тренинзима задржала више или мање, али су наставила да прате спорт“, подсјећа Јокановић на осамдесете и деведесете године кад је џудо спорт био у експанзији у Требињу.

Јелена Ковачевић/Глас Требиња