Животни пут Секуле Зечевића: ПРВИ ТРГОВАЦ АУТОМОБИЛА ДОЏ

У вријеме кад је имати аутомобил у Београду, а да не помињемо у Херцеговини, била ствар престижа, Невесињац Секула Зечевић био је, ни мање ни више него, власник београдске фирме „Велеуато“ генералног заступника аутомобила марке Доџ, прво за Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, а касније и за Краљевину Југославију.

Био је то период између два свјетска рата. Период кад је Секула Зечевић, који је рођен у Невесињу давне 1892. године, постао угледни београдски трговац.

У Невесињу се зна да је Секула у овој источнохерцеговачкој варошици завршио основну те да је трговачку школу завршио чак у Бечу. Причају Невесињци и да је изданак старе и отмене херцеговачке породице, која је предњачила у националним борбама, да се истакао на раду у „Привреднику“ – друштву чији је циљ био збрињавање и школовање трговачког, занатлијског и уопште привредног подмлатка. Сазнајемо и да је био активан у соколским удружењима те да је 5. маја 1935. године изабран за народног посланика на листи Богољуба Јевтића, у срезу невесињском. Тада се први пут помиње у политичким круговима, а осам година раније лист „Правда“ објављује прву рекламу за његову фирму и аутомобиле марке Доџ.

Секула Зечевић је носилац Албанске споменице, а одликован је и орденом Белог орла с мачевима.

Из те рекламе сазнајемо да већ у априлу 1927. године Секула Зечевић у Београду има фирму која се састоји од властите гараже и радионице у Зориној улици број 90-92 и радње са канцеларијама у Дечанској улици број 23 те да на лагеру нуди све врсте резервних дијелова. На продају нуди аутомобиле Доџ који су „постали омиљени елегантним велеградским познаваоцима“, а цијена им зависи од тога да ли су са 3-4 сједишта или са 6-7 сједишта те да ли су прекривени плишом или кожом.

Само пар мјесеци касније, у јуну исте године и лист „Време“ објављује сличну рекламу, а отприлике годину дана касније, према писањима београдских медија, аутомобили марке Доџ су све популарнији на београдским улицама. Са њиховом популарношћу, 1929. године Секула Зечевић осим у Београду, представништва своје фирме отвара и у Загребу, у Гундулићевој улици број 3 и у Скопљу на Кеју 13. октобра број 5.

Већ тада у рекламама Зечевић објављује да аутомобили које нуди „Велеауто“ „имају у својим деловима више хром-ванадијум челика (најскупљег челика кога познаје индустрија) него ма која кола, од ма које цене. За ова кола не постоји брдо, бара или хрђави путеви. Напротив, може се тврдити, да сте са Доџом сигурни, ма где и ма у које доба године пошли на пут“. Аутомобили се све боље продају, а у августу 1930. године Зечевић ангажује угледне београдске архитекте Глигорија Вукчевића и Чедомира Драгичевића да му постојећу гаражу у Зориној улици број 90 преправе и дозидају, а у Крунској улици број 85 купује приземну зграду и дозиђује јој гаражу и ограду. Те исте године, отвара представништво и у Новом Саду, на адреси Трифковићев трг број 4.

Такође, 1930. године лист „Време“ од 29. марта пише о енергичној акцији оснивања београдског сајма аутомобила. На сједници гдје је било присутно преко 60 најистакнутијих београдских привредника, више пута је говорио Секула Зечевић. И то у име Друштва аутомобилских заступника. Говорио је о томе да је потребно да се алтруистичко друштво за приређивање сајма у Београду претвори у акционарско друштво и да се цијела ствар постави на комерцијалну базу. Такође је рекао, да су сви заступници аутомобила у Београду намјеравали да приреде једну изложбу, али пошто има изгледа да ће се у Београду створити сајам „приправни смо да одмах створимо 100.000 динара као наш улог“. Завршавајући свој говор Зечевић је рекао да тај сајам може да почне и као скромнија институција као што су почињали сви свјетски сајмови па да се постепено развије и да не буде само београдски сајам него и „сајам Истока, јер од Београда ни источно ни југоисточно таквих институција нема, а потребне су као капља росе“.

Иако постаје све богатији, не заборавља сиротињу па се у јесен 1930. године јавља на апел који је „Време“ објавило за сакупљање прилога за Зимску помоћ – „акцију за помоћ незапосленим и бедним у Југославији“. Прилаже 300 динара, а у прољеће сљедеће године учествује у оснивању Херцеговачке задруге у Београду.

У фебруару исте 1931. године Аутомобилски клуб шаље обавјештење и позив свим члановима да дођу на предавање г. Јосифовића начелника одјељења за путеве Министарства грађевине на тему: „Аутомобилизам и путеви у Америци“. На предавању је саопштено да је дошло до промјене у заступништву аутомобила Форд. Дотадашња радња са заступништвом Форд и Линколн аутомобила, коју је водио Алекса Алексић, пријатељским споразумом, а уз одобрење Форд Мотор Компаније од 24. јануара 1931. године уступљено је овдашњој фирми чији су власници Секула Зечевић, Јово Крсмановић и инж. А. Драгичевић. Ово предузеће је у том тренутку било једно од највећих у Југославији и у најкраћем року подигло је велику и модерну радионицу за поправку Фордових кола.

Године 1934. Секула Зечевић се помиње у соколским круговима и то као старјешина београдског друштва Сокола VII, кад је приликом њиховог јавног часа одржао говор.

„Свечаност на вежбалишту у Граду отворио је, у присуству Министра за физичко васпитање народа г. др Грге Анђелиновића и преко три хиљаде гледалаца, старешина Сокола г. Секула Зечевић једним лепим говором. После говора, г. Зечевића уз соколски марш наступили су на вежбалишта вежбачи Сокола VII“.

„Користим се страним капиталом. Добијам амерички кредит по три и по одсто. И баш зато што сам био у иностранству и што користим страни капитал, ја сматрам да сам позван да говорим о надирању странаца и страног капитала у нашу земљу. Сматрам да је нама страни капитал потребан. Но услов је да он буде лојалан и да не буде корумптиван те да ми немамо права да дамо све оно што имамо странцима. Питаће нас потомство шта смо радили, а економско ропство најтеже је, јер најдуже траје“.

И даље не заборавља сиротињу па Друштву за помагање сиротиње и сузбијање просјачења дарује 50 динара, а Одбору хуманих Друштава за помагање туберкулозне сиротиње при Државном антитуберкулозном диспанзеру (Краља Милутина број 60) приложе 50 динара.

Од 1935. године Секула Зечевић је у политици. Београдски лист „Правда“ од 9. фебруара 1937. године објављује „Дискусију о Трговачком закону у појединостима“, гдје Зечевић износи своје гледиште на питање странаца у нашој земљи. Како је истакао на ово су га навеле, ријечи извјестиоца владине већине, који је поред осталог рекао „да се г. Секула Зечевић користио благодатима страног капитала“. Секула Зечевић се одмах јавио за ријеч и рекао:

„Користим се страним капиталом. Добијам амерички кредит по три и по одсто. И баш зато што сам био у иностранству и што користим страни капитал, ја сматрам да сам позван да говорим о надирању странаца и страног капитала у нашу земљу. Сматрам да је нама страни капитал потребан. Но услов је да он буде лојалан и да не буде корумптиван те да ми немамо права да дамо све оно што имамо странцима. Питаће нас потомство шта смо радили, а економско ропство најтеже је, јер најдуже траје“.

На истој скупштини Зечевић се оглашава о акцији Соколске жупе Мостар на подизању водовода у безводним крајевима Херцеговине, дубровачког Приморја и Имотске крајине. Та акција је примљена са одушевљењем. Као и чињенице да Соколска жупа Мостар подиже запуштене домове, дијели 250 кошница, 150.000 комада племенитих воћака и 800.000 комада шумског дрвећа на подручју цијеле Херцеговине. Колико су посланици били задовољни радом сокола на терену, у исто вријеме пребацују Зечевићу да превише улаже у родни крај. Јер је Грађанској школи у Невесињу за набавку школског материјала и уџбеника већ послао 500 динара у новцу.

Дана 27. октобра 1937. године, на трогодишњем помену Васиљу Грђићу срела су се два Херцеговца, у то вријеме посланик у Букурешту, Требињац Јован Дучић и Невесињац Секула Зечевић. Остало је записано да је Иво Андрић, који је такође био присутан, примијетио да се на помену више прича о Херцеговини, а мање о покојнику.

Такође, 1935. године у Београду се оснива Студентска задруга. Иницијатори и оснивачи задруге били су професори др Божидар Марковић, др Иван Ђаја и др Недељко Кашанин, затим угледни београдски политичари и трговци: др Чеда Михајловић, Секула Зечевић и Коста Сандић. Оснивачи задруге били су и двојица студента Мирко Томић, студент права и Спасo Благојевић студент филозофије. Као једина задруга која је функционисала на Универзитету гарантовала је сигурно и квалитетно обављање свих врста привремених и повремених послова. Основна дјелатност у почетку је била разношење млијека по кућама да би се касније проширила на производњу млијечних производа, продају уџбеника и литературе, испитних пријава, таксених марака…

Исте године Зечевић у браку са супругом Даном добија сина Ђорђа.

Дана 27. октобра 1937. године, на трогодишњем помену Васиљу Грђићу срела су се два Херцеговца, у то вријеме посланик у Букурешту, Требињац Јован Дучић и Невесињац Секула Зечевић. Остало је записано да је Иво Андрић, који је такође био присутан, примијетио да се на помену више прича о Херцеговини, а мање о покојнику.

У Скупштини овај Херцеговац више пута дискутује о националном обиљежју своје ђедовине, као и о просвјетној политици. Више пута тражи од министра социјалне политике да хитно шаље храну за Срез невесињски и остале крајеве Херцеговине, а он лично у Београду помаже студентске мензе.

Од 5. до 15. марта 1938. године у Београду је одржан Први међународни салон аутомобила. Дуго очекивани сајам за који су се борили сви престонички привредници, а међу најгласнијим је био Зечевић, доказани љубитељ аутомобила. Овај сајам посјетила је и краљица Марија са сином Петром. На посебном штанду Форд је изложио „линколн зефир“, направљен по њеној жељи. Удовица убијеног краља Александра Карађорђевића, наиме, била је страствени аутомобилиста. Често је возила и мужа, а била је позната по маратонским вожњама од Београда до Букурешта. У неколико наврата је из југословенске престонице аутом одлазила у Париз. На овом сајму, на штанду „Велеаута“ краљ Петар Други купио је спортски BMW, а исте године у салону ове фирме краљица Марија је пазарила „доџ кабриолет“.  У октобру 1938. године на конференцијама у Билећи и Невесињу Секула Зечевић је једногласно предложен за посланичког кандидата. У децембру исте године учествује у дискусији о буџету у финансијском одбору Народне скупштине. И гласа против буџета. Иначе од 1937. па и 1938. године у Скупштини, овај Херцеговац више пута дискутује о националном обиљежју своје ђедовине, као и о просвјетној политици. Више пута тражи од министра социјалне политике да хитно шаље храну за Срез невесињски и остале крајеве Херцеговине, а он лично у Београду помаже студентске мензе.

Упоредо са продајом аутомобила и политичком каријером, Секула развија соколарство у Београду. И даље је предсједник Соколског друштва Београд VII, које има своју соколану у дому „Привредника“. Већ 1940. године Зечевић предводи соколове на програму пошумљавања околине Београда. Соколско друштво Београд VII, у коме се налазе већином „Привредникови“ питомци, одлучило је да створи гај Краља Петра II на Мирјевском путу.

Секула Зечевић је много улагао у младе људе. Редовно је на Светосавским прославама награђивао најбоље студенте. Тако је за писмени рад на тему: „Радна служба“ наградио студента Београдског универзитета, Николу Алексића са 2.000 динара, а Вјеру Божовић са 500 динара.

Година 1941. фирма „Велауто“ престаје са радом. Секула Зечевић умире 1978. године.

Много година касније, и послије смрти оца, 1990. Ђорђе Зечевић ће обновити породични посао. Његова фирма истог имена – „Велауто“ деведесетих година прошлог вијека постаје званични заступник јапанског „Мицубишија“, а он у историји Холивуда остаје уписан крупним словима као човјек који је лансирао и први хорор филм из серије „Паника у парку брестова“ Веса Крејвена, који је у легенде уписао култног серијског убицу Фредија Кругера.

Сиромаштво Југославије

Године 1936. народни посланик Секула Зечевић издао је књигу „Сиромаштво Југославије“. У књизи се бави анализом привредне кризе која је притисла цијели свијет, а с њим и Југославију. Он у књизи тврди да је привредна криза у Југославији тежа и дуготрајнија него што се мисли и предвиђа, и да њени узроци не леже само у општој свјетској привредној кризи већ се темеље на својим властитим основама. Те основе су, према Зечевићу, велика „агриколна“ пасивност, нерационално схватање рада и богатства и расипно господарење у свим гранама привреде. Зечевић сматра да се сиромаштво земље огледа у лошим путевима, примитивној пољопривреди, закржљалој стоки, индустрији која је у рукама странаца…

Отац и син – задужбинари

Фонд Секуле Зечевића основан је 1977. године при Српској академији наука и уметности с циљем да подстиче што живљи и успјешнији рад на културном и привредном подизању Срба и помагању неразвијених крајева. Десет година касније син оснивача, Ђорђе Зечевић увећава оснивачки улог и укључује као циљ рада Фонда додјелу награда и стипендија за школовање ученика и студената из Херцеговине. Године 2014. Стојан Јанковић из Требиња добиja годишњу награду овог фонда, a четири године касније и Стојанов млађи брат Милан добија исту награду. Врло брзо је основан још један фонд у САНУ, а то је Фонд „Ђорђе Зечевић“ за заштиту и унапређење ћириличног писма.

Јелена ДАНИЛОВИЋ/Глас Требиња