za sajt 01

Фотографија у албуму, фотографија на зиду, фотографија у раму, фотографија на компјутеру, фотографија у мобилном телефону, црно-бијела и у колору... Свакодневно смо окружени фотографијом и зато је ово прича о фотографији у Требињу, о почецима и о радњи која за мјесец дана пуни седамдесет година постојања.

Урбана легенда каже да ниси био у Требињу ако ниси посјетио „Фото-Рекорд“. Култна фотографска радња на почетку градског корзоа ове године слави риједак јубилеј - седамдесет година постојања. Основана је давне 1946. године, непосредно послије II свјетског рата. Њен оснивач, Неђо Тадић, радњу је назвао „Фото-Дивна“. Радња се налазила у приземљу куће породице Кебељић (данашња продавница “Борово”).

На самом почетку Неђо је радио сам, а ускоро му се придружио Перо Николић који је фотографски занат изучио у радњи „Фото-Кежић“, власништво Јураја Кежића који је погинуо за вријеме II свјетског рата.

Убрзо радња мијења назив у „Фото-Лајка“ због новог организовања фирме. Почетком педесетих година радња сели на градски корзо, данашњу улицу Јована Дучића, и ту слиједи ново организовање.

Био је то систем задруга око 1957. године и тада радња добија ново име „Фото-Рекорд“, које задржава до дана данашњег. Нема сумње, по општем увиду бројних генерација а и по неспорним чињеницама, „Фото-Рекорд“ је увијек био корак испред свог времена.

Неђо Тадић и Перо Николић у Врњачкој Бањи 1963.

Средином априла прошетала сам до „Фото-Рекорда“ да им, у име редакције “Гласа”, честитам јубилеј и да из прве руке сазнам све о развоју фотографије у Требињу од средине до краја 20. вијека и даље... С корзоа закорачих у историју Требиња. Од ентеријера, високог пулта, преко волтова, црно-бијелих фотографија урамљених у старе оквире, преко колор фотографија својевремено лијепих Требињки, до дигиталне технике.

У другом дијелу радње, у који смо некад зурили док Зоран изнесе филм и каже да су слике успјеле, сада су компјутери, скенери, копир-апарати, али дух старог времена одаје стари декор за породично фотографисање, столице, штокрле и у лијевом ћошку фотографија једног од првих требињских аутобуса и његовог возача Сима Миљковића. Оно што одмах пада у очи је да нигдје у радњи нема истицања власника. Са десне стране пар фотографија првих власника и једна на којој су сви фотографи „Фото-Рекорда“.

У радњи смо затекли Зорана и његовог сина Неђа. Спој младости и искуства се одлично надопуњује и у послу и у разговору. Ипак, Неђо предност даје оцу.

„Мој отац је био фотограф. Учио сам уз њега и што год да сам хтио да будем у животу, знао сам да ћу ово радити”, прича нам Зоран. Остало је запамћено да је Перо код Кежића научио израђивати фотографије уз помоћ сунчеве свјетлости кад није било струје, али и да се по воду за фотографије ишло на ријеку, да је лабораторија морала бити уредна и да су фотографије морале бити изврсног квалитета.

Средња и најмлађа генерација “Фото-Рекорда” - Зоран и Неђо Тадић

Уз оца и Пера, Зоран се присјећа и Данила Сикимића...

“Мој отац и Данило су били нераздвојни још од гимназије. Заједно су се почели бавити фотографијом јер је мом оцу брат поклонио фотоапарат пред II свјетски рат. Њихов другар је био и Весо Бокоњић, син требињског фотографа Душана Бокоњића (погинуо за вријеме рата), с којим су често проводили вријеме у фото-лабораторији.“

У “Фото-Рекорду” су радили: Ристо Ружић и, кратак период, Обрен Драпић. На занату, да уче и раде, били су Оливера Станић - Булатовић, Сафет Ћапин и касније Рајка Каранац. Радило се много, посла је било колико хоћеш, снимало се у атељеу и изван њега. За документа, личну, возачку, пасош...

У Требињу је био велики војни гарнизон, па је „Фото-Рекорд“ сваког војника снимао за тзв. “буквицу”. Због војске, радило се и недјељом, а понедјељак је био нерадни дан, а због обима посла и тешких услова рада у мрачној комори, често су се смјењивали лаборанти, тражили нови, а њих је у Херцеговини недостајало. Војводина је имала развијен фото-занат па су из Чоке у Требиње дошле лаборанткиње Катица Корпонаи и Ана Такач-Гуровић.

Изградњом бране Гранчарево, повећавао се обим посла...

“У то вријеме набављамо велики фотокопир апарат. Било је доста посла око фотокопирања грађевинских пројеката па су често радила дјеца наших комшија и пријатеља за џепарац. Велики посао и обавеза је било фотографисање бране Гранчарево са строго одређених тачака, и то је трајало годинама па је изискивало ангажовање спољних сарадника у које можемо убројити: Кема Шеховића, Николу Љубибратића, Слободана Ђуровића...”

NT 009

Неђо Тадић са својим “hasselbladom”

Шездесетих година Неђо Тадић вуче потез који се тешко могао очекивати у ондашњем Требињу.

„Око 1963. године мој отац је одлучио да почне са израдом фотографија у боји. Тада, мало је било фотографских радњи на простору Југославије из чијих је лабораторија излазила колор фотографија. Ипак, отац је набавио опрему, и ушао у веома сложен и захтјеван технолошки процес".

Прве Тадићеве фотографије у боји у квалитету нису нимало заостајале за оним које су стизале из бијелог свијета. Колор је био богат, фино нијансиран, и веома акрактиван за укус ондашњег Требиња.

Претходно, Неђо је отишао у Милано у студио “Ferrania” да савлада практичне проблеме у изради колор фотографије. Послије боравка у Италији, комплетирао је колор лабораториј у коме су, осим њега, најчешће радили Данило Сикимић, Перо Николић и Неђов син Зоран...

“Обим посла се тада повећао јер смо почели да радимо фотографије и за дубровачке фотографе. Било је то вријеме кад смо ушли у нове послове. Радили смо рекламне каталоге за разна предузећа, као за фабрику тепиха и ћилима Билећанка и Илиџа и за фабрику Луксол Зрењанин”, сјећа се Зоран.

Automobil finis 001

Требиње 1950, радња Н. Тадића лијево

Како је функционисао “Фото-Рекорд” у задрузи? Тадашњи административни оквир био је тијесан за дјелатност у којој се свакодневно дотиче занат, фин укус и умјетност. Али, закон је био недвосмислен.

Није било класичне приватне својине, све је, овако или онако, морало бити друштвено. Из ове перспективе изгледа као виц да је у својој радњи Неђо Тадић постављен за директора, а Перо Николић за замјеника. Ипак, Неђа то није поколебало нити му је стишало амбиције. И даље је ишао у корак са временом, пратио је најзанимљивија дешавања на фотографској сцени, путовао на међународни фото-сајам у Келну, и на многа друга мјеста гдје се презентирала најсавременија фото-опрема.

Зато, није чудно што је “Фото-Рекорд” био изузетно добро опремљен. Свакодневне догађаје снимали су и данас престижном “leicom”, мајком свих камера са перфорираним филмом. Ако је посао био захтјевнији, ако су муштерије тражиле веће формате, фотографи су радили тада веома цијењеним “rolleiflexom” и изузетно скупим шведским “hasselbladom”.

Технички максимум, ипак, “Фото-Рекорду” доносимо је мегаформатни систем “linhof” (коjим су се радили најатрактивнији послови), којим је дотицан свјетски фотографски врх и кад је у питању боја и кад је у питању оштрина метарских фотографија. И у лабораторији, опрема је била високог квалитета. Централну позицију заузимао је апарат за повећавање марке Leitz- Focomat II C.

У очевој радњи, Зоран је упознао много финог и образованог свијета. Осим фотографа, у радњу су свраћали писци, сликари, музичари, али и требињски ориђинали.

Тако је све текло до 1970. године када умире Неђо Тадић...

“Након тога”, сјећа се Зоран, “долази преокрет, како у мом безбрижном животу, тако и у „Фото-Рекорду“. Радња, наравно, наставља са радом. Све до пензионисања 1982. године, послове води Перо Николић. Даље, све послове сам преузео ја, а Перо остаје да ради по уговору све до болести 1993. године. Пошто сам остао сам у радњи, примио сам Предрага Муцовића, касније Гордану Ковачину, а послије пар година придружују нам се Јовица Шкундрић и мој син Неђо. Тих година, технолошки напредак доноси дигиталну фотографију. Као одговорне и професионалне особе које су жељеле да задовоље нове прохтјеве муштерија, уз велика одрицања и финансијске издатке, прихватамо нову технологију и набављамо нову опрему.

n 0024

Перо Николић, Никола Љубибратић, Неђо Тадић и Неџад Овчина за пултом “Фото-рекорда”

Све у свему, карактеристика „фото-рекордера“, од 1946. године до данас баш је у том непрекидном усавршавању и праћењу свјетских фотографских токова, али, уз све то, уз посао и мимо посла, дугогодишње дружење са својим суграђанима.

Отуд, у радњи би се каткад чула и пјесма...

„Раније смо се чешће дружили, поготово у зимским вечерима. Напољу хладно, а ми задовољни пјевамо. Перо би узео тамбурицу, Авдо Кресо гитару, а Зоран Паовица и Јово Јеж би започели. Придружили би се Здравко Јеремић, Данило Аџовић, пок. Миро Марић, Љубиша Анђелић, Зијо Ћатовић, Неђо Черовић... и многи други старији и млађи Требињци, а онда бисмо прешли у чувени „Бежиград“. Ни данас није много другачије, само се наставља „Код Косића“, у јединој кафани у граду која има кариране столњаке и плехане пепељаре“, каже Зоран, али не заборавља да напомене да му је жеља да град добије “Музеј фотографије”. Наравно, без адекватног простора, породица Тадић нема шансу да прикаже фотографско благо које посједује, а које би сигурно обрадовало Требињце и заинтересовало све бројније туристе.

Браћа Сикимић

Данило, Спасоје, Рајко и Гојко Сикимић су била четворица браће, сваки на свој начин умјетнички надарен. Рајко и Гојко су били близанци и велики заљубљеници у фотографију. Гојко је чак био професионални фотограф и носилац звања „мајстор фотографије“. Рајко је живио у Београду, а Гојко живи у Сарајеву. Кад год би дошли у Требиње радо би свраћали у “Фото-Рекорд” и сарађивали са Неђом и Пером.

Зоран се сјећа да је њихову радњу дуги низ година красио портрет предсједника Јосипа Броза, великог формата, рађен у оловци Рајковом руком. Богато уоквирен, а на њему уписана 1946. година. Друго сјећање на Рајка је изложба „Сто година српске фотографије“ у САНУ, у Београду. Тада је први пут видио најстарији модел фотоапарата „Лајка“, а поред је писало да је посуђена из приватне колекције Рајка Сикимића.

Данило Сикимић, сједи-лијево, Неђо Тадић крајњи-десно у атељеу Бокоњић

Како се радило некад

„Лабораторија је била као мрачна соба. У њој је био повећавајући апарат са тацнама гдје су развијач, прекидач, фиксир и прање. У мраку се радило. Постојало је сам једно лабораторијско свјетло, најчешће црвено, на које се око брзо навикне. Ту се експонира свака фотографија ручно. Вадиш папир из ладице, стављаш у маску која стисне тај крај папира, пустиш свјетло секунду-двије-три, извадиш и убациш у развијач и штипаљком развијаш и гледаш својим оком и процјењујеш кад требаш извући из развијача и ставити у прекидач па у фиксир. За ручну колор фотографију, да бисмо упалили свјетло, да је изнесемо и видимо шта смо урадили требало је 15 и по - 16 минута. То је био спор и дуготрајан процес у односу на данашњу израду. За израду колор фотографија важна је температура. Морале су се одржавати температуре и ту смо опет били први. Без обзира на све, Требињци могу бити задовољни својим фотографијама!“ – закључује Зоран Тадић.

Јелена Ковачевић