„Увијек је у питању љубав. Зашто сам ја са својом женом 47 година? Па зато што је волим. Тако је и рокенрол. Зато бих препоручио младима да не одустају. Тешка смо и ми времена имали - нас су оптуживали да доносимо штетне вјетове са Запада... На крају крајева, ти тешки услови и чине рокенрол оним што јесте. Шта би било да је све лагано - онда се почне пјевати 'три палме на отоку среће...'“,каже у интервјуу за „Топ 7“ Радио Требиња Бруно Лангер,  фронтмен култног рокенрол састава „Атомско склониште“, након синоћњег наступа на 18. требињском Мото-викенду, у организацији Мото клуба „ТНТ“.

Разговарао: БруноИКС (Дарко Куртовић)

Ваши утисци након вечерашње свирке?

- Прекрасно! Публика је била предивна! Људи воле рокенрол, а то ме заиста радује. Обично на моторијадама петком нема много људу, али овдје их је било јако пуно – дивних и красних људи.

Очито да Требиње воли „Атомско склониште“. У посљедње вријеме ово вам је већ четврти пут да сте овдје код нас. Доћи ћете нам опет, наравно?

- Апсолутно. Ово је напросто трајна рокенрол љубав између „Атомског склоништа“ и Требиња.

Преко четири деценије сте на рок сцени. Да ли можемо ускоро очекивати тај нови, дуго чекани, девети по реду ваш студијски албум?

- Сигурно. Ми смо у припреми турнеје са колегама из „Опће опасности“ на коју крећемо ове јесени. Снимили смо заједно и ових дана ће се појавити „Паклени возачи“ у издању „Кроација рекордса“. Ево за вас екскузивно – два бенда су у студију свирала, двоје басиста, троје гитариста, клавијатуре и бубњари, Перо Галић и ја заједно пјевамо... „Опћа опасност“ слави 25, а ми 40 година рада. Било је сјајно и то је увертира за заједничку турнеју – којом ћемо покушати вратити рокенрол тамо гдје му је и мјесто – у спортске дворане.

Пратите ли рокенрол сцену на простору бивше Југославије? Да ли бисте могли истаћи неки бенд (осим, наравно, Хладног пива - прим. приређивача) или неке младе снаге које долазе?

- Има их пуно и тешко да бих могао неког посебно истакнути. Али би истакнуо то да је јако битно да се медији отворе за ове младе дечке који раде, који снимају и који ће наставити оно што смо ми некад прије 40 или 50 година започели.

Интернет и дигитална револуција су нам донијели лакши приступ музици, али - да ли сте мишљења да је све то у једној мјери и уништило рокенрол?

- Можда ипак не. Јер, с једне стране, видим да млади, они који воле рокенрол,  данас само сједну и кликну, слушају па зато и знају пјесме „Атомског склоништа“. Ја сам заиста из једног другог времена - називају ме и диносауром рокенрола. Почео сам кад смо свирали на радио апаратима, када су гитаре ручно рађене, а по жице се ишло у Трст. Ничег од услова није било. Не знам, видим и да ми је пола бенда полудјело од дигиталије, стално туку по телефонима, да више немамо времена ни да причамо. Имам и ја паметни телефон, али нисам ја паметан – паметнији је од мене, па зато - и не тучем по њему.

Од „Апаша“, преко „Фантома“ до „Атомског склоништа“. Откријте нам вашу тајну – толико сте година на рокенрол сцени, притом и успјешни? Како?

- То је сад већ 52 године да свирам, више од пола стољећа. Увијек је у питању љубав. Зашто сам ја са својом женом 47 година? Па зато што је волим. Тако је и рокенрол. Зато бих препоручио младима да не одустају. Тешка смо и ми времена имали - нас су оптуживали да доносимо штетне вјетрове са Запада. А на крају су сви - и власти прихватили рокенрол јер су имали користи од тога. Тамо гдје смо ми свирали долазила је и публика - а они су били довољно паметни да никог ту не прогањају, него да пригрле рокенрол. На крају крајева, ти тешки услови и чине рокенрол оним што јесте. Шта би било да је све лагано - онда се почне пјевати „три палме на отоку среће...“

Ваши су текстови, то сад показује и вријеме – билу визионарски и можда су данас актуелнији него када су се појавили?

- Да. Неки су нас исмијавали због тих текстова. Критичари, публика не. Она је то одмах прихватила. Јесу визионарски, поготову пјесма „Они што долазе за нама“. Тада није било друштвених мрежа, а тек ту и тамо био је понеки рачунар. Говорили смо о том склапању пријатељстава путем кућног компјутера. И то се све остварило. Једино ми је жао да Бошко Обрадовић није више са нама – да и он види да су сви ти његови текстови били визионарски.

Звијезде овогодишње моторијаде: Бруно Лангер са Дејаном Цукићем

На 25 година „Вудстока“ требали сте да наступите на том престижном фестивалу. Шта се то догодило да нисте наступили?

- Већ је било све спремно, али нешто је „зашкрипило“ у нашој продуцентској кући из Америке. Зато смо успјели са једном пјесмом 'Чајниз бајк' (Chinese Bike) чак доћи на америчких Топ 100, што је наш највећи успјех. То је јако тешко: као да сада нас двојица узмемо степенице од ових ватрогасаца, што су чували овај концерт да се нешто не запали – и одемо с њима на Мјесец. У томе нису успјевали ни бендови европског рокенрол простора. Једино је Фалко био – и то први на Топ 100...

Уз велико хвала на разговору – имате ли за крај можда неку поруку за слушаоце Радио Требиња?

- Драги Требињци, увијек кад дођемо овдје и кад шетам вашим градом сви ме - и стари и млади - поздрављају и зато и ја сада вас из свег срца поздрављам и захваљујем вам на неизмјерној љубави коју исказујете увијек на нашим наступима!

Радио Требиње