Требињац Бранислав Рупар: ПЕТ ДЕЦЕНИЈА ВЈЕРАН ЗВЕЗДИ

Рођен је 1965. године у Сарајеву, гдје је и одрастао, завршио основну школу, Другу гимназију и Машински факултет, али за себе каже да је Требињац. Кад га питамо: „Зашто?“ Са осмјехом одговара: „Па, ваљда си оданде одакле ти је жена, а моја супруга Слађана је Требињка. “Овако разговор почиње, једног врелог јулског поподнева, у кафићу „Хедонија“, Бранислав Рупар, запослен у Електропривреди Републике Српске као директор Дирекције за производњу, човјек који је испунио свој „црвено-бели“ сан. Прије пар година постао је повјереник за чланство „Црвене Звезде“ испред града Требиња, а прошлог мјесеца повјерена му је велика част – постао је и члан Скупштине ФК „Црвена Звезда“.

„Откад знам за себе, навијам за Звезду. Сјећам се сваког детаља прве утакмице, коју сам пратио са трибина стадиона на Кошеву. Било је то 1972. године.  Сарајево против Звезде. Побиједила је Звезда са 4:2. То је било задње коло те сезоне. Истовремено су играли Партизан и Жељо на стадиону „ЈНА“ у Београду. Побиједио је Жељо са 4:0 и био првак оне велике Југославије“, евоцира успомене Бранислав на ране седамдесете године у родном Сарајеву и прве утакмице које је гледао „уживо“.

Његов отац и ујак су навијали за наш најтрофејнији клуб, па је уз њих заволио црвено-бели дрес. Најранија сјећања сежу му на генерацију коју су предводили Јован „Куле“ Аћимовић, Николић, Џајић… Оља Петровић на голу.

„Иако сам одрастао у Сарајеву, ниједног тренутка нисам помишљао да навијам за Жељезничар или Босну. И нисам једини који је тако размишљао. Доста Сарајлија је навијало за Звезду. Чак не могу рећи да је то било по националној припадности па да Срби навијају за Звезду или Партизан. Не. Неки моји пријатељи Бошњаци су били ватрени навијачи Звезде и редовно ишли на утакмице у Београд, али и дочекивали Звезду кад долази у наше Сарајево“, истиче Рупар да су Сарајлије добро знале да је Звезда највећи клуб југословенског фудбала.

„Север“ рпије почетка утакмице Звезда – Лудогорец

Памти овај страствени љубитељ клуба са Маракане први сусрет са Драганом Џајићем, трећом Звездином звездом. Било је то док је још био стари стадион на Кошеву. Ни сам не може себи да објасни зашто је тада утрчао на терен. Играчи су се загријавали. Ограда је била ниска, а њему је срце хтјело да искочи из груди кад је угледао Џајића. Прескочио је и дотрчао до њега. Од узбуђења се не сјећа шта му је рекао, али никад неће заборавити како га је помиловао по глави.

„Већа срећа за мене тада није постојала. Тресао сам се као прут“, наглашава Бранислав колико узбуђење је осјећао у том тренутку и искрено признаје да је често плакао, као дјечак, кад Звезда губи, а и данас суза крене. Као што му је кренула и кад га је отац први пут одвео на „Маракану“. Није имао ни 16 година. Била је то 1981. година. Противник је био славни Интер, који је тада и побиједио са 1:0. Гол је дао Мураро, а Звезда испала из даљег такмичења. Иако су његови идоли изгубили, није био разочаран. Много је јачи био осјећај што први пут стоји на чувеној „Маракани“ на препуним трибинама.

„Замислите 100.000 људи на једном мјесту. Рецимо Звезда да гол и почиње пјесма, ма пара небо. Да се најежиш. Посебан је то осјећај. То је нешто што је јаче од човјека. Ја на спорт гледам као на једну велику љубав. За мене је Звезда љубав“, поручује освједочени Звездаш, који је прву чланску карту добио прије равно 50 година. Жали за њом јер је неповратно изгубљена у ратном Сарајеву.

Услијед разних прилика и неприлика у српском фудбалу, чланство замире па ФК „Црвена Звезда“ 2010. године доноси одлуку да интензивира учлањивање. Тада и он обнавља чланство. Клуб издаје нове картице, да би их прошле, 2016. године опет промијенили. Промјеном система учлањивања и бриге о чланству Клуб формира тим повјереника за градове у Србији, Српској, региону и дијаспори. Задатак повјереника је да омасове чланство Звезде, али и да промовишу здрав начин дјеловања навијачких група. Један од тих повјереника постао је Бранислав Рупар. И то, постао је повјереник за Требиње.

„Мислим да тај посао обављам савјесно. Учланио сам доста људи у Звезду. Свакодневно им причам зашто је добро да буду чланови. Многи ме питају куда иде новац од чланарина, па ево да објасним. Чланарина на годишњем нивоу за пунољетна лица износи 1.000 динара или око 17 КМ, а за малољетна лица износ је 500 динара или око 8 КМ. Тај новац иде за рад Омладинске школе, како би Клуб имао свој подмладак, да би сутра опет гледали неког новог Видића, Станковића, Пиксија …

Хуманитарни концерт за Косово

Повјереник је задовољан бројем „црвено-белих“ у Требињу, али сматра да увијек може боље. Промовише љубав према спорту, према клубу. Објашњава да се та љубав може исказати кроз акције које ће учинити Требиње љепшим.

„Нажалост, данас неки момци погрешно схватају љубав према Клубу и уопште навијање. Они мисле да је самоистицање кроз нападање неког другог, да је то нешто позитивно. Не. То су навијачи који ту буду, годину двије, максимално три, што им је у том трену занимљиво, што су увијек с друге стране закона. Међутим, прође вријеме, а њих нема нигдје. Послије извјесног времена се забораве, као што и ти момци забораве ко је играо за Звезду. Ти се не могу назвати навијачима“, огорчено нам прича да су хулигани растјерали праве навијаче са трибина, што се није смјело десити. Присјећа се утакмица Звезда – Осијек са 90.000 навијача и Звезда – Будућност са 50.000, који пјевају колико их грло носи.

„Данас, ако није дерби, једва пар хиљада. Људи се једноставно плаше довести дјецу на стадион“, сматра Брано да држава мора под хитно реаговати и установити строжије законе за нереде на трибинама.

Свака улазница једна успомена

Недавно су одржани избори за Скупштину ФК „Црвена Звезда“. Старом сазиву је истекао мандат. Одлучено је да Скупштина броји 67 чланова, од чега 36 делегирају навијачи. Из Републике Српске, чланови су постала два Херцеговца. То су Предраг Шупић из Гацка и Бранислав Рупар из Требиња. Делегирани су од стране навијача из Републике Српске. Гласање је било путем интернета. Могли су да гласају само чланови и то су се морали раније пријавити да ће гласати електронски. Добили су и свој код. Такође, одржано је и гласање унутар просторија клуба.

„Велика је част бити члан Звездине Скупштине. По броју гласова Предраг је био на једанаестом мјесту, а ја на деветом. Били смо високо рангирани, вјероватно, јер нас познаје доста навијача из Српске, али и Србије. Одавно смо „на северу“. Скупштина је већ имала прво засиједање. Усвојен је извјештај о пословању за прошлу годину. Приоритет нам је смањење дуга, који је ова Управа наслиједила. Доста обавеза је пребачено на Скупштину. Већ су усвојени неки нови приједлози и дати задаци Управи клуба за наредни период“, објашњава нам да је читав живот посветио Звезди те да је ово круна његове љубави према клубу из улице Љутице Богдана. Није ни слутио Брано да ће доживјети да се у скупштинским клупама бори за Звезду са чувеним Џајом, који га је прије 45 година помиловао по глави и учинио најсрећнијим испод Игмана.

Поред Слађе и Звезде, Бранислав Рупар има још једну велику љубав – фотографију.

„Све је почело у средњошколским данима. Друга Сарајевска гимназија и један пријатељ, данас нажалост покојни, успомене су које ме вежу за прве фотографске кораке. У првом разреду ме је наговорио да се учланим у фото-секцију. Имали смо просторију за развијање филмова. Данима смо заједно правили фотографије. Наставили смо и послије одслужења војног рока. Међутим, врло брзо, тај мој другар гине приликом пада са мотора. Нисам више имао снаге да фотографишем. Без њега ми више није био исти осјећај“, дрхтавим гласом овај љубитељ Никон-а прича да су онда дошла нека ружна времена, у којима је чак два пута рањен на ратном положају, али ни тада није одустајао од Звезде. Ако би добио дан два допуста, ишао би на утакмице. Фотографији се вратио прије седам година, кад је супруга Слађана израчунала колико годишње новаца троши на „Малборо“ цигарете. Није могао замислити дан без паклице цигарета, а онда је преломио. Купио је „Никон“ и престао да ужива у дувану. Опет „шкљоца“. На радост породице, пријатеља, али и бројних Требињаца, који с одушевљењем прате његов рад.

Бари се НЕ заборавља!

1991. година. Ево, већ је прошло 26 година, а као да је јуче било. Сјећам се сваког детаља, сваког момента. Гдје сам се нашао с другарима. Кад смо ушли у аутобус. Кад смо кренули. Куда смо путовали. Већ је било проблема у Хрватској. Инциденти у Борову селу, а ми требамо преко Хрватске путовати. Родитељи су бринули. Дио навијача је отишао бродом Бар-Бари. Међутим није било довољно капацитета па смо морали аутобусом. Из Сарајева смо кренули са пет аутобуса преко „Унис турса“. Окићен аутобус заставама. Придружили смо се колони аутобуса из Београда на аутопуту за Загреб. Кренули смо у уторак ујутро. Око 10.000 навијача је ишло аутима и аутобусима, а око 10.000 је дошло бродом и авионом. Било је 20.000 наших. Никад нећу заборавити те пенале. Имао сам неки чудан предосјећај да ћемо побиједити. Звезда је освојила Куп европских шампиона. Дарко Панчев је шутирао тај побједнички пенал. Небо је експлодирао послије гола. Мјесец дана послије, ја још нисам био свјестан да смо шампиони. И то је посљедња лијепа ствар коју памтим из тог периода. Онда је почео рат, који је промијенио и људе и спорт“, резигнирано признаје Рупар.

Улазница у Барију

„Кад је рекла – за Звезду, одахнуо сам!“

„У свакодневном говору можемо чути: „Звезда је љубав, а све остало су ситнице“. Заиста, и мени се деси да кад кажем љубав, да помислим на Звезду. Тада се  моја супруга наљути и схватим да је у праву. Јер имамо диван брак, фамилију коју волимо. Имам посао, али морам рећи имам и Звезду. Но, ако говоримо о љубави, ипак је то Слађана, која врло радо иде са мном на утакмице. Међутим тада идемо на запад. Иначе сам увијек „на северу“, отвара душу Бранислав и додаје да је 1996. године дошао у Требиње, убрзо упознао садашњу супругу и једно од првих питања, које јој је поставио било је – За кога навијаш? „Кад је рекла – за Звезду, одахнуо сам!“

Што мање мржње!

„Апелујем на све! Не мрзите некога зато што навија за други клуб. Навијајте из срца. Не дозволите да вама манипулишу људи, који кроз хушкање на неред задовољавају своје комплексе. Битно је вољети спорт. Битно је вољети људе. Нема оправдања за хулиганизам, туче и мржњу“, поручује Бранислав Рупар младим нараштајима.

Јелена Ковачевић/Глас Требиња

Фото: Бранислав Рупар