Нико у Босни и Херцеговини не зна колико је тачно донаторског новца стигло у земљу од краја рата до данас. Прецизно се не зна ни колико је тог новца утрошено ненамјенски и завршило у приватним џеповима. Неки представници невладиних организација тврдили су и да је ријеч о више од 20 милијарди евра.
Подаци о томе гдје је завршило око 40 милијарди марака помоћи која је у БиХ стизала током рата и касније и даље остају велика тајна. Према подацима Бироа за хуманитарна питања, у БиХ је од 1996. до 2003. године дошло највише донација по глави становништва. Прецизну евиденцију и цифре нема нико, па све остаје на претпоставкама. У Удружењу избјеглих и расељених лица кажу да је само за порушене објекате у БиХ дошло око 16 милијарди марака.
“Мало су избјеглице имале користи од тога, неко је то покупио, неко је то средио, није ни чудо што данас имамо велики број бизнисмена који прије рата нису имали ништа. Нажалост, 20 година је прошло од Дејтонског споразума, ми у Федерацији када говорио о српском живљу имамо још око 70 хиљада порушених објеката” - каже Вељко Стевановић из Удружења избјеглих и расељених лица.
Комисије БиХ на парламентарном нивоу које истражују ко је и како трошио донаторска средства која су стизала у БиХ годинама су се смјењивале. Колико је познато, ниједна није дошла до податка о тачној цифри.
“Овдје у БиХ није постојала политичка воља да се утврди све оно за донације, којих је било. Маршалов план је мањи и утрошене су на погрешна мјеста, и било је отуђивања и криминала и корупције и заказало је и Тужилаштво и правосуђе у провођењу поступака за које су они надлежни“ - каже Борислав Бојић.
И да се у милијарду марака могло погријешити у утврђивању утрошка донаторских средстава, податак који шокира заправо је показатељ да, ако се у оволико новца може погријешити, колико је заправо пара потрошено и проневјерено, али и у чији џеп је отишло.
“Нема на шта то није ишло, ту је било чак и то `ја теби донацију - ти мени проценат`“ - тврди економиста Светлана Ценић.
Утврђивање донација је посао за истражне органе, сматрају у Транспаренси интернешнелу, наводећи да се на томе требало радити од самог почетка.
“Сада се бојим да је касно и да након 20 година биће немогуће утврдити ко је био одговоран у том тренутку и на крају крајева гдје је новац завршио” - каже Ивана Корајлић из Транспаренси интернешнела.
Да су страни донатори изгубили повјерење у домаће институције, посредством којих су годинама уназад слали помоћ, најбоље показује примјер вријеме послије поплава. Тада су донатори из иностранства уплаћивали новац на приватне рачуне оштећених, заобилазећи одговорне институције.
БН ТВ
