То да су Црногорци јунаци и велики борци данас је надалеко познато. Један од људи који су допринели ширењу ове слике, а добрим делом је и самостално зацртали свакако је Александар Лексо Саичић. Његова храброст још за његовог живота била је легендарна, мачевалачка вештина толика да је ушла и у народне песме.

Aleksandar+Lekso+Saičić.jpg (192 KB)

Ипак, Саичић није само легенда! Ово је истинита прича о томе како је, у руско-јапанском рату поразио до тада, непобедивог самураја.

Александар Лексо Саичић живео је крајем 19. века. Осим што је остао упамћен као вешт, окретан и храбар војник, познат по великом умећу руковања сабљом, из његовог живота је забележена и невероватна прича о томе како је једном, у двобоју поразио самураја.

Одакле самурај у причи о Црногорцу?

Александар Саичић је на почетку своје каријере био ађутант васојевићке бригаде. Ипак, Балкан му је ускоро постао мали. Прво је отишао у Истанбул, а затим у Манџурију где се прикључио руској војсци и добио чин потпоручника. Ту га затиче руско-јапански рат 1904. године.

Прилику да се још једном докаже и покаже Александар Саичић је добио пред крај рата у далекој Манџурији. Тамо га је сачекала вест о томе да јапански цар тражи некога ко би изашао на мегдан чувеном и непобеђеном самурају.

Руски генерали били су у шоку. Био је то 20. век! Зар је још неко поштовао ту давно заборављену и, сматрало се, превазиђену традицију? Ипак, одбити захтев значило би признати пораз. А опет, кога послати у двобој против искусног и у мачевању сигурно надмоћнијег самураја?

Тако се догодило да је командант руске војске тражио добровољца који би изашао на црту јапанском борцу. Александар Лексо Саичић се пријавио међу првима. Добио је дозволу и наочиглед великих царских војски изашао на бојно поље.

Двобој из бајке

Приче очевидаца кажу да је двобој био силан, а гледати га скоро нестварно! Оба борца су муњевито налетала један на другога, дочекивали ударце и наизменично одбијали. Борба самураја и Црногорца била је борба два начина ратовања, сукоб две традиције какав се данас виђа још само у историјским филмовима.

У једном тренутку, самурај је окрзнуо лице Александра Саичића. Помисливши да је Црногорац готов, јапански борац је кренуо у отворен напад. У том тренутку, Саичић се измакао, махнуо сабљом и посекао самураја.

Одлазећи са бојног поља, Александар Саичић је одао пошту погинулом борцу, поклонивши се телу.

Његовом победом нанет је велики морални пораз јапанској војсци која је мегдан напето посматрала. Са друге стране, Саичић је дочекан као велики херој, а у редовима руске војске је настало опште славље и весеље.

Честитке на победи Саичићу су стигле од свих руских генерала, али и од адмирала јапанске флоте Тогоа који је био задивљен вештином и показаним витештвом црногорског јунака.

Сабља којом је Александар Лексо Саичић савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви.

А Александар Саичић?

После руско-јапанског рата у коме је, иронично, Русија била поражена, Александар Лексо Саичић се вратио у родну Црну Гору и у војну службу.

Умро је 1911. године од последица скока са другог спрата запаљеног краљевског двора на Цетињу. Прича каже да је спашавао богату ризницу која се тамо налазила. Био је витез, борац и јунак до краја.