Да ли су звона Нотр Дама одјекивала због побједе Срба на Косову пољу, ко је заправо био Марко Краљевић: јунак или турски вазал, да ли је Јелена Анжујска била стварно Анжујска, зашто нема петокраке на гробу Јосипа Броза Тита... само су неки од митова које анализира историчар Дејан Ристић у својој књизи "Митови српске историје".
Књига Дејана Ристића обухвата 20 најпознатијих митова и садржи анализу историчности свакога од њих. Аутор се нада да ће књига испровоцирати дијалог о неким важним историјским темама, не толико међу историчарима који су кроз образовање упознати са садржајем књиге, већ међу заљубљеницима у историју који су заинтересовани да обогате и објективизују своја знања, и то прије свега из националне, а затим и из европске историје.
- Књига је реакција на чињеницу да живимо у вријеме када је знање потпуно обесмишљено. Грађани су изложени великом броју појединаца који су некомпетентни за бављење научном историјографијом јер нису студирали историју, нити располажу одговарајућим знањима и вјештинама. Ти појединци се баве псеудонауком па нам се дешава да као друштво неке важне ставове заснивамо на историјским фалсификатима или у најбољем случају полистинама - казао је Ристић.
Ристић каже да је његова књига поновљени покушај једног историчара да, слиједећи примејр својих великих претходника из 19. и 20. вијека, понуди могућност да се на једном мјесту нађе најпознатијих 20 српских митова за које је највећи дио наших суграђана убијеђен да се садрже неспорне историјске чињенице.
Према његовим ријечима, митови су карактеристични за период антике и средњег вијека у европској, свјетској, па и нашој култури, али није типично да једно друштво и нација подлијежу епидемији митоманије на почетку 21. вијека.
- Ми данас из својеврсног резервоара прошлости узимамо оно што нам се свиђа и конструишемо нове "истине" потпуно ненаучно, вјештачки и без историјских чињеница...Повезујемо неповезиве ствари и закључујемо нешто што нема никакве везе са историјском истином - рекао је он.
Ристић је навео и примјере.
- Популаран мит с краја 20. вијека је рецимо онај о изостанку петокраке са Титовог гроба...Имамо и мит о Јелени Анжујској која упште није била поријеклом из угледне анжујске породице. Ту је и мит о "Долини јоргована" који је изузетно романтичан, али се тако нешто никада није десило - казао је Ристић.
Наводи да функција историчара није да конфронтира науку и мит или науку и народну традицију, већ да укаже шта је у конкретном миту исторично, а шта плод маште. Цијењени историчар каже да чак и када добијемо непобитне чињенице о неком догађају, ми често не желимо да их прихватимо.
Права илустрација за то је мит о звонима Нотр Дама која су одјекивала послије побједе Срба на Косову пољу, који је још професор Михаило Динић својим радом објављеним далеке 1937. године потпуно развијао.
- Тај аргумент потежу многи званичници како би указали на значај Косовске битке у ширим, европским оквирима. Историјска наука зна да се то није десило и то је у свом раду још 1937. године образложио историчар Михајло Динић. Звона Богородичине цркве у Паризу јесу звонила, али не 1389. већ 1395. године и то у част побејде хришћанске војске у бици на Ровинама у којој су српске трупе учествовале као вазална војска на пораженој страни. Ту је, поред осталих, погинуо и чувени Краљевић Марко, односно краљ Марко Вукашиновић - каже Ристић.
Поменути Марко Краљевић је представљен као див јунак у нашој народној традицији. Ристић каже да се велики број етнолога и антрополога бавио том темом до сада.
- У историјском контексту, Марко Краљевић је завршио свој живот као османлијски вазал, а у народној традицији он је прерастао у архетип јунака који се бори за слободу, и то не само против османске власти. У околностима османске окупације нама је био потребан мит о јунаку - ослободиоцу који ће очувати свијест народа о некад моћној држави. Мит о Марку Краљевићу је био нека врста сталне куражи нашим прецима у доба османске окупације како би одржали свој дух и национални идентитет и пронашли мотавицају да се изнова и изнова боре и супростављају Османлијама све до побједе -казао је Ристић и додао да је Марко био старији син Вукашина Мрњавчевића.
- Марко је био обласни господар у другој половини 14. вијека и погинуо је на бици код Ровинама 1395. године као турски вазал. Посљедњих десет година живота је провео као турски вазал и није се истицао по пружању отпора Турцима - каже Ристић.
Феномен Јелене Анжујске, супруге краља Стефана Уроша Великог, једног од најзначајнијих владара из динистаје Немањић, веома је значајан за историографију.
- Јелена је била странкиња, удала се за српског краља и оставила дубог траг у нашој историји и култури, архитектури. Била је изузетна владарка, пожртвована мајка и краљица... Пригрлила је нову домовину и због њеног светог живота наша црква ју је канонозовала - казао је Ристић.
Додаје, међутим, да код нас влада увјерење да она потиче из француске породице Анжу, иако су бројни историчари показали да то није тачно.
- Њен отац је Јован Анђео, војвода Срема. Јелена је рођена у Срему, а не у Француској...Њен дјед по оцу је византијски цар. Дакле, по оцу је грчког поријекла, а по мајци угарског-француског, али не и анзујског поријекла - закључио је Ристић.
.jpg)
