У Музеју Херцеговине у Требињу, вечерас је промовисана књига “Дјеца коју није волио свијет”, аутора Бојана Вегаре.
Ово је аутобиографска прича у којој су описана ратна страдања Срба и дјеце у Хаџићима код Сарајева.
Потресне и истините приче о одрастању у Сарајеву деведесетих, за вријеме рата, аутор је представио кроз 57 прича које прате његов живот од 1. марта 1992. године до егзодуса Срба.
“Ово је прича о одрастању читаве једне генерације Срба у Сарајеву, посебно нас дјеце на првим линијама фронта. Ово је једна необична књига, писана у првом лицу. Мало знамо о страдању Срба у Сарајеву и то је била једна, заиста, скривена тема. Доста је народ насједао на пропаганде супротне стране и ширење тог наратива о опкољеном граду. Наш подвиг су склони сви заборавити и склонити у страну, да дјеца не би знала ко су им очеви и да се не би наставила традиција коју ми Срби гајимо, тј. традиција слободарства и тога што смо ми кроз вијекове имали у БиХ”, прича аутор.
Идеја за писање књиге настала је када је чуо да су његови вршњаци Срби, на списку страдалих, уписани као Бошњаци.
- Када сам крајем 2022. године у једним новинама видио да су имена дјеце која су погинула мени пред очима и чије смрти описујем у овој књизи, на муслиманском списку дјеце града Сарајева, као да су њихова, онда сам видео да све пропада и ако истину не запишемо ми који смо судионици тих дешавања и свједоци, да ће са нашом генерацијом то све нестати. То ме страшно наљутило и било ми је снажан мотив да напишем ову књигу и опишем шта смо ми преживјели на тим линијама фронта током одбрамбено-отаџбинског рата. Писао сам голу истину, онако како је било до задње ријечи, онако како сам ја то осјећао”, истиче Бојан Вегара.
Каже да је књигу писао како би будуће генерације знале истину и како се не би стидјели својих предака.
“Хтио сам да знају да Сарајево има двије стране приче, да је страшан терор био над сарајевским Србима. Да има више оваквих дјела сигурно би се више знало о свим страдањима Срба. Прати нас неки наратив да смо ми неки “лоши момци”, а у ствари, ми смо само бранили своја огњишта, своје жене и дјецу. Да нас више има који пишемо, ове генерације би знале праву истину, та литература би ушла у школе. Драго ми је што је у прошлој години оживјела та књижевност о страдању нашег народа и стварању Републике Српске”, каже он.
Наставља да пише о свом мјесту, јер му је то неицрпна тема. До краја године ће завршити још једну књигу о сарајевском рату.
