ТРЕБИЊЕ I Требињац Панто Мијовић у 85. години живота у инвалидским колицима прелази по неколико километара дневно како би унуку Андреу отпратио и сачекао из школе.
Није тешко Панти ни по киши да с кишобраном у руци полако се одвезе до школе и причека унуку.
"Имам децу и унучад. Kад сам био млађи нисам могао да верујем у приче да су унучад милија од деце. Уверио сам се да је тако. Андреа, њен осмех и понашање ме држе у животу“, прича овај разборити старац, који је као трогодишњи дечак оболео од дечје парализе.
Деда Панто каже да се осмех његове унуке и реченица „лаку ноћ ђеде“, коју изговори свако вече пре спавања, не може ничим заменити.
„Пратио сам је и у вртић. Од моје скромне пензије плаћао сам мојој унучици забавиште, иако нисам морао, али ми је то била жеља. Све за ово дете“, благим тоном, са сетом у очима објашњава он.
Девојчица Андреа, која је у септрембру по први пут села у школске клупе у ОШ у Горици, стидљиво, са искреним осмехом потврђује колико воли деду. Шири ручице и окреће се према Панти, а на питање како је у школи кратко одговара: „Добро, ђед ме чува“.
Пантина нимало лака животна прича пуна је храбрости, упорности и надасве - љубави. Kада га је болест привезала прво за штаке, а онда и инвалидска колица није предао битку.
У родном селу Зубци на штакама је ишао у основну школу удаљену неколико километара макадамског пута од његове куће. Школовање је наставио у Требињу, квалификације стекао у Сарајеву и Мостару, а запослио се у требињску „Индустрију алата“ на место контролора топлотне обраде.
Направио је породичну кућу у насељу Горица, оженио се, добио два сина, дочекао унучад, а одликован је и орденом рада са сребрним венцем. Посао у фабрици је почео на штакама, а завршио у инвалидским колицима након што је пао и повредио ногу на коју се ослањао.
„Саградио сам кућу, а затим се упитао шта ће ми ако је празна. Оженио сам моју Славку, која ме много пазила, али је, нажалост рано умрла. Родила ми је два сина са којима и сада живим. Један син се оженио, има децу, хвала богу, пуна ми је кућа, само нека су здраво“, прича овај витални старац.
Електрична колица добио од Дучића
Панто је штаке прво заменио обичним колицима, а електрична је добио, како рече, од једног Требињца Дучића из Америке. Kаже да ће битку са животом водити до краја, а младима поручује да се, без обзира на све недаће, жене и стварају породицу.
Дубравка Чоловић/Еуро Блиц
