Вечерас су у културном Центру Требиње поново „звониле звонке пјесме“, иако Професора Божидара Боба Вучура, дугогодишњег уредника Радио Требиња, није било ту.
А била је његова музика, малишани којима је у аманет оставио музику и лијепу мелодију, али и његови сарадници, којима је, нажалост његовим одласком у вјечност, оставио свој фестивал, који је годинама организовао и био „композитор једне од најљеших културних мелодија Требиња“.
„Захваљујући његовим пријатељима и сарадницима, од ове године поново ће, хвала Богу да звони`Звон звонке пјесме`.Одлучили смо да у стварност донесемо идеју о поновном одржавању, односно оживљавању фестивала, која је потекла са неколико адреса. Уз подршку Бобове породице, супруге Бранке, сина Јована и кћерке Невене, најгласнији су били Марко Ресковић, професор Милисав Сукоњица и ето, моја маленкост, уз велику подршку Градске управе, Радио Требиња, Културног центра, свих професора музике нашег града и свих оних који воле нашег професора“, каже професор Музичког васпитања у Гимназији "Јован Дучић" Перо Бокић.
А да Професор Бобо и даље живи и живјеће у нашим срцима, свједоче ријечи Марије, некада Нинковић, а сада Тешић, даме која је наступала у такмичарском програму првог, односно другог фестивала „Звон звонке пјесме“.
„Заиста сам срећна јер овај фестивал живи и да поново звоне звонке пјесме у Требињу. Захваљујући професоровој љубави према музици и дјеци, фестивал је опстао пуних 20 година и оставио је заиста немјерљив печат у музици града Требиња и био је прва степеница у музичком одрастању младих музичара Требиња. Многи од њих су наступали у Бањалуци на Ђурђевданском фестивалу, на `Првом гласу` и многим другим регионалним фестивалима. Памтим га као једног великог заљубљеника у музику, дивну особу, али прије свега човјека који је несебично дијелио своју позитивну енергију“, рекла нам је Марија Тешић.
И на крају, није флоскула, али побједници су сви.
Свако од малених пјевача, праћених оркестром Гимназије Јован Дучић, на свој, одличан начин, донијели су неке од Професорових дјечијих хитова.
Али Стручни жири и Жири публике су донијели одлуке о најуспјешнијим, којима је награде уручио градоначелник Требиња Мирко Ћурић.
Стручни жири је радио у саставу: професор Силвана Стевановић, професор Драган Јелачић и предсједник, професор Јована Марић, директор Музичке школе у Требињу. Њиховим одлукама прво мјесто освојила је Наташа Јанковић, друго Милица Церовина, а треће Вера Бужанин. Жири публике је радио у саставу: Сузана Ламбета, Ненад Илић, некадашњи учесници Фестивала те Бојан Бован, који су одлучили да је боља од осталих била Милица Церовина.
У пратећем дијелу програма наступила је Марија Тешић и оркестар Гимназије Јован Дучић а позоришна сала Kултурног центра била је испуњена до посљедњег мјеста.
И немојте замјерити на овом, иако граматички неисправном, великом слову у ријечи Професор.
Наш Професор Божидар Бобо Вучур је то итекако заслужио.
Тачније, заслужио је највеће могуће слово.
Овакве фестивале немају ни много већи градови.
И на крају... с обзиром да свака пјесма носи поруку и емоцију, ево и једне Професорове, коју је 1972. пјевао велики Здравко Чолић.
Пролазе дани и године дуге,
Врти се, врти све.
Разни проблеми и све што је лијепо
мијењају наше сне.
Kад’ киша пада, или снијег се вије,
мирно је мирно све.
А кад Сунце гране, и обасја Земљу,
односи проблеме те.
Дим-ди-ри-ди-ри-ди-дам!
Запјевај са мном,
јер то је пјесма за тебе!
Дим-ди-ри-ди-ри-ди-дам!
Ооооо, то је пјесма та!
Пролазе дани, и године дуге...
Професоров аманет остаје.
И поново звони Звонка пјесма над Требињем!
