„Врло мало младих људи жели да уложи труд и слободно вријеме у нешто што ће им наметнути велике обавезе и још већу одговорност, а неће им донијети материјалну корист“, истиче др Кнежевић.

„Требиње је за мене Александар Кнежевић, мој ђак и колега, неурохируг. Он је заиста био један од мојих најбољих специјализаната. Знање које је показао на специјалистичком испиту треба да буде примјер млађим колегама. Истовремено ужасно скроман. Никад нећу заборавити те брилијантне одговоре. Одударао је од других“, испричала ми је свјетски призната и позната др Даница Грујичић,  начелница Центра за неуроонкологију, Клинике за неурохирургију, Клиничког центра Србије.

Срела сам је на Симпозијуму хирурга Републике Српске и региона одржаном у нашем граду прошлог мјесеца. Крхка плавуша, која свакодневно лијечи најтеже облике канцера на мозгу, ми је са великом радошћу испричала да Србија корача крупним корацима ка најсавременијим методама лијечења тумора, које није могуће оперисати. Министарство здравља Србије, након гама ножа, купује и сајбер нож.

Без длаке на језику говори др Грујичић и о проблемима данашњице, посебно о проблемима младих. Сложиле смо се да је систем вриједности поремећен, те да најмање промовишемо оне који то заиста заслужују.

Као сјајан примјер младог и успјешног човјека, по други пут, у разговору др Даница је поменула др Кнежевића. Бираним ријечима помиње нашег суграђанина, који је, како она тврди, „био један од најбољих специјализаната којег је икад имала“.

Ријечи хвале угледне докторице су биле и више него довољан повод да између предавања направимо један кратак интервју са др Александром Кнежевићем, специјалистом неурохирургом, који је запослен у Специјалној болници за ортопедију, неурохирургију и неурологију „Васо Ћуковић“ у Рисну.

Др Александар Кнежевић је у Требињу завршио основну школу и гимназију, а потом и Медицински факултет у Београду. Послије завршених студија, запослио се у Служби хитне медицинске помоћи нашем граду. То је радио цијелих седам мјесеци и по сопственом признању било му је јако лијепо.

Међутим, у то вријеме није било слободних хируршких специјализација, а он је баш желио да се бави хирургијом. Није желио више да чека па је зато одлучио да пређе у Службу хитне помоћи у Котору. Тамо је сазнао да је расписан конкурс за специјализацију из Неурохирургије у Рисну. Није се двоумио иако је од свих хируршких грана најмање размишљао баш о овој.

Зато што Неурохирургија постоји једино у већим центрима, а његов сан је био да се врати у Требиње. Шест година специјализације му је прошло као трен иако је много учио и напорно радио у Београду. Не каје се. Јер док је био дјечак, једино чега се сјећа је ситуација у којој је пацијент у јако лошем стању и тада га шаљу хеликоптером са стадиона „Леотара“ на ВМА или болничким колима у Рисан. То је заиста значило да је пацијент лоше, а с друге стране та два мјеста су улијевала наду јер су најеминентнији стручњаци тамо радили.

„Запослен сам на најстаријем одјељењу неурохирургије у Црној Гори, основаном давне 1968. године“, скромно, али са видним поносом започиње разговор др Кнежевић не стављајући себе у први план већ познату Специјалну болницу у Рисну.

„У то доба неурохирургију нису имали ни много већи центри. Овдје су радила позната имена и свако од њих је дио себе уложио у Болницу. Таква пракса се наставила до дана данашњег. Тако да данас, Рисан има кадар, плански подмлађен и само су нам потребни бољи услови за рад. Кажем само јер губитком једног неурохирурга, губите некога у кога је уложено шест година редовног медицинског школовања и шест година специјализације. Ми данас имамо сјајан тим“, објашњава неурохирург колико су битни људски ресурси.

„Имамо одличну сарадњу са Београдом. Сви љекари болнице у Рисну одлазе на усавршавања у Београд. То нам је заиста од велике користи. Поготово што тамо наилазимо на један пријатељски став, који су створиле старије генерације“, захвалан је др Ацо, како га Требињци својатају, а он се не љути, београдским колегама и додаје да су у вријеме оснивања како ортопедског тако и неурохируршког и неуролошког одјељења велику помоћ у едукацији дали истакнути професори и доктори из Београда. Сматра да су то здрави темељи на којим почива установа, у којој свакодневно покушава помоћи људима.

„Болница носи име по Ришњанину, Васу Ћуковићу, који је радио у Америци,у Денверу, а велики новац дао за изградњу многих установа у домовини. Сматра се највећим црногорским, а уједно и једним од највећих филантропа тадашње Југославије“, прича ми доктор још детаља о специјалној болници и као за себе, коментарише како у данашње вријеме појединци зарађују енормне своте новца, али је готово незамисливо да неко на тај начин помогне свој народ и свој крај.

„Често имамо имућне пацијенте, који се при доласку у болницу ишчуђавају у каквим условима радимо, али се ријетко, по обављеном послу, сјете да донирају нешто тој установи. Ако погледамо свакодневницу, то и не изненађује. Јер медији врло ријетко позитивно причају о појединцу, заједници или држави. О љекарима чујете како су необразовани,  како не знају, како су дрски, недоступни ...“, помало резигнирано говори др Кнежевић и „наглас“ се пита:

„Да ли неко некад помисли или каже какав посао доктори обављају, колико времена проводе лијечећи људе, разговарајући с њима у моменту кад се стање погорша, а опет морају доћи кући и извршавати, као и сви, породичне дужности. Негативна вијест продаје новине. То је тренутно једина истина, али уједно и начин васпитавања будућих генерација. Као посљедицу тога имамо јако мало љекара, који  конкуришу за хируршке гране. Просто не желе да улажу труд и слободно вријеме у нешто што ће им наметнути велике обавезе и још већу одговорност, а неће донијети материјалну корист“.

У Рисну др Кнежевић има јако пуно посла. Нарочито, у љетњим мјесецима се увећа обим пацијената, и то странаца. Сви они кад оду својим кућама, напишу и-мејл захвалности или пошаљу разгледницу што особљу даје додатну мотивацију за рад. Некад је „хвала“ велики мотив, истиче др Ацо и без икакве љутње додаје да му није криво што није имао прилику да се запосли у Требињу.

„Неко мора и отићи одавде. Имамо јако пуно успјешних студената. Нема мјеста за све. Намјерно нисам отишао далеко. Близу сам куће, живим на мору, радим у чувеној болници, формирао сам породицу. Супруга ми је такође љекар. Имамо двоје дјеце“, задовољно закључује овај разговор др Александар Кнежевић, неурохирург и захваљује се Хируршком одјељењу требињске болнице на сјајно организованом Симпозијуму и нада се да ће их у Требињу бити све више.

Подршка породице

„Врло је тешко постати љекар, а затим и специјалиста ако немате подршку најуже породице. Моји родитељи и сестра су много уложили у моје образовање, а сад се придружила и супруга. Цијеним све што су учинили и што и даље чине за мене“, искрен је др Кнежевић.

Јелена Ковачевић