Драгана Јелачића, виртоуза на хармоници, наши суграђани дуго већ знају. Барем откад у град стижу вијести у наградама које редовно осваја на различитим домаћим и међународним такмичењима. Посљедња таква вијест стигла је недавно - Крагујевачки академски оркестар акордеониста, чији је Драган члан, освојио је прво мјесто на престижном 72. Свјетском трофеју за хармонику.
Члан је овог оркестра од 2018. године, од када су хармоника и жеља да о овом инструменту учи од најбољих - спојили Драгана и Крагујевац. На Одсјеку за музику Филолошко-уметничког факултета у овом граду данас је студент завршне, четврте године.
Драган не мистификује свој дар, ни први сусрет са музиком и хармоником. Све је некако било сасвим случајно и без посебног разлога. Прва љубав ипак је била фудбал. Чини се да он музику није ни бирао, већ је она изабрала њега. Умало и да одустане на самом почетку да није било упорности оних који су у њему препознали таленат и за највише домете. Није одустао, а онда су почеле да стижу награде... Данас биљежи запажене наступе и на такмичењима која окуљају музичаре највише свјетске класе. Али са Драганом у разговор крећемо од овог посљедњег, са Свјетског трофеја...
Са 44. међународног сусрета хармоникаша у Пули (2019.)
- Свјетски трофеј за хармонику једно је од најпрестижнијих свјетских такмичења, које се сваке године одржава у другој земљи. За 2021. годину требало је да се одржи у Украјини, али је због епидемије вируса корона одржано у онлајн формату. Такмичење је организовано на начин да су кандидати слали своје снимке које је оцјењивао вишечлани жири, а чинили су га најеминентнији професори и извођачи из бројних земаља широм свијета. Снимци нису смјели да буду дорађивани у студију, већ онако како су били забиљежени - тако су се морали послати. Ми смо послали снимак извођења дјела Владислава Золотарјева, Маркеза и Астора Пијецоле. Наш оркестар је освојио прво мјесто са укупно освојених 24,11 од могућих 25 поена...
- Драган и музика? Кад и како је заправо почела ова успјешна прича?
- То није она класична прича - да сам, рецимо, као мали слушао хармонику или музику уопште, уживо или на телевизији, па да ми се то свидјело због чега сам и ја пожелио да свирам. Било је другачије. Кад сам био мали мене је уствари највише интересовао фудбал. Сате сам проводио играјући фудбал са другарима. Кад сам кренуо у школу, уписао сам се и на фудбал. Одлазак на тренинг или на утакмицу за мене је представљао најважнији догађај дана - и само сам о томе мислио. Био сам изузетно енергичан у тим годинама, наравно и добар ученик, па бих након школе и завршених домаћих задатака – остатак дана проводио напољу са другарима. Родитељи су видјели да имам времена за још неку активност. Мајка ме је један дан питала, онако из чиста мира – да ли бих ишао у музичку школу. Рекао сам да бих, иако ни тада нисам знао зашто сам то рекао, нити шта та школа уствари представља. Уписао сам музичку школу, и тако је све почело...
- Постоји ли можда и нека породична традиција везана за музику?
- Кад сам касније покушавао да разумијем одакле све то, схватио сам да ту вјероватно има и неке генетике. Наиме, мој рођак свира гитару, самоуко. Његов син је већ завршио музичку академију у Београду, одсјек за гитару. А и мој отац је основној школи у школској секцији свирао тамбурицу.
- Како је избор пао на хармонику?
- У почетку нисам имао никакву визију о томе који бих инструмент свирао. На татин савјет сам почео да свирам хармонику. Иако није уобичајно да већ у припремном разреду дјеца свирају инструмент – ја сам имао срећу и кренуо одмах на часове хармонике код професорице Виолете Попадић. Од почетка се могао видјети неки таленат: оно што је најтеже код дјеце јесте поставити правилно инструмент, држати руку правилно док свирате - а мени је то све ишло веома лагано. Већ након два или три мјесеца имао сам први наступ на интерном часу. Сви су некако били одушевљени како ја, тако мали и након само два мјесеца вјежбања, умијем да свирам. Било је касније у основној школи и неких криза – до тога да сам крајем другог разреда хтио и да је напустим. Нисам имао ни времена ни стрпљења да вјежбам, а тада се већ морало сваки дан вјежбати неких пола сата. Међутим, професорица Виолета Попадић ми је понудила да сљедеће године идем на такмичење. То ме је подстакло да ипак размислим о својој одлуци. На такмичењу су свирали камерни ансамбли, са најмање троје ученика. Моји другари из музичке школе Ненад Вишњић и Филип Дамјанац свирали су веома добро, али им је фалио тај трећи члан. Иако ја тада уопште нисам био у „добром стању“, нисам вјежбао нити имао неке најбоље оцјене – професорица је у мени препознала потенцијал за нешто више и ја сам прихватио да идем на такмичење. Сљедеће године смо свирали у том трију, отишли и на републичко такмичење и тамо освојили – прво мјесто. Тад сам у правом смислу заволио да свирам и одлучио да ипак останем у музичкој школи.
Фотографија са првог наступа (2008.)
- С друге стране, зашто би данас, као формиран академски музичар, неком ко тек почиње препоручио овај инструмент?
- Хармонику бих препоручио зато што је то веома захвалан инструмент јер се на њему могу свирати заиста различита и дјела из различитих епоха музике. Подједнако добро могу да звуче дјела из периода барока или романтизма, а такође - и савремена дјела. Хармоника је релативно млад инструмент, који се још увијек развија. Пружа заиста велике могућности, динамичке и логичке. Веома је изражајан инструмент. На хармоници могу да се изводе и обраде оркестарских дјела, затим клавирских, као и дјела која су у оригиналу писана за неке друге инструменте.
- Искуства са музичког школовања у Требињу? Био си и ђак генерације у средњој музичкој школи. Још тада си освајао награде на такмичењима. Које би издвојио као најзначајније или теби посебно драге?
- Школовање у Музичкој школи у Требињу оцјењујем највишом могућом оцјеном. Имали смо одличну сарадњу са професорима. Увијек су нам излазили у сусрет и трудили се да нам пренесу све своје знање. И понијели смо заиста квалитетно знање. То схватимо када дођемо на академију, са којим смо предзнањем дошли, а то је за овај дио школовања изузетно битно. Већ сам поменуо професорицу Виолету Попадић – она је заиста заслужна и за све моје успјехе. Да није било ње, вјероватно бих напустио школу већ након другог или трећег разреда основне. И у средној школи ниједног успјеха не би било да се професорица Попадић није максимално жрвтвовала, са мном сатима радила дневно. А награда је било много – преко двадесет првих награда са домаћих и међународних такмичења током средње школе. Издвојио бих неке од њих: апсолутни лауреат, односно побједник са највише бодова по свим категоријама, на међународном фестивалу „Дани хармонике“ у Угљевику, на фестивалу „Акордеон арт“ у Источном Сарајеву, на међународним сусретима хармоникаша „Звездане стазе“ у Крагујевцу. Затим, поменуо бих и прво мјесто на такмичењу „Дани хармонике“ у Прагу. Такође и наступ на 42. такмичењу хармоникаша у Кастел Фидарду у Италији, гдје сам у конкуренцији више од двадесет такмичара из цијелог свијета заузео пето мјесто. Тамо сам био најбоље оцијењени такмичар из земаља бивше Југославије, а испред мене су се налазили само тадашњи и бивши свјетски прваци, што је за мене представљало изузетан успјех. То је било први пут да сам се појавио на свјетској сцени и тај наступ је некако остао упамћен и код публике, која ми је послије преносила утиске, међу професорима који су ме слушали, а наравно - и ја га памтим...
- Крагујевац, вјероватно, није тек случајан избор? Какав ћеш искуства понијети са школовања на академији?
- Избор није био случајан. Још од почетка средње школе у договору са професорицом Виолетом Попадић имао сам негдје у плану да ће наредни корак бити упис на факултет у Крагујевцу - из разлога што смо сматрали да је то најбоље мјесто за мене и најбоља школа за хармонику на овим просторима. Изузетно је позната, већ годинама и деценијама уназад, изњедрила је бројне музичаре који су освајали најпрестижнија свјетска такмичења. Од тада сам већ имао у плану да будем у класи професора Војина Васовића. Похађао сам семинаре код њега и свидјела ми се интеракција коју сам имао са њим, начин на који води час, разне технике и могућности које сте од њега могли на научите. И њему се допала та сарадња и након положеног пријемног испита, узео ме је у своју класу - и заиста имамо изузетно добру сарадњу. Уопште, утисци су одлични, факултет је употпуности оправдао, могу рећи и надмашио моја очекивања. Заиста може много тога да се научи, поготово у ономе што мене највише занима, а то је хармоника. Свакоме ко планира да упише музичку академију препоручио бих Филолошко-умјетнички факултет у Крагујевцу.
Са концерта Крагујевачког академског оркестра акордеониста у Синагоги у Новом Саду (2021.)
- Шта памтиш као посебно значајан успјех из овог периода твог музичког „одрастања“?
- Што се тиче мојих личних успјеха, издвојио бих наступ на 44. сусретима „Дани хармонике“ у Пули, одржаним 2019. године, на којима сам, као један од најмлађих учесника, у категорији без старосне границе, освојио прво мјесто – а поред тога и Куп града Пуле, који се додјељује такмичару који освоји највећи број поена унутар три најстарије категорије. Једно вријеме није било такмичења због пандемије. Требало је да у децембру 2020. године отпутујем у Москву и да учествујем на фестивалу хармонике „Бајан и бајанисти“. Уз још неколико колега, изабран сам да наступим на концерту и презентујем српску школу хармонике, а потом да учествујем и на такмичењу. Због пандемије, на жалост, представљање српске школе хармонике је одложено, а такмичење је било у онлајн формату. Прошао сам у финале и заузео девето мјесто. То је такође изузетан успјех – јер сам се такмичио са музичарима свјетског формата, доста старијим и искуснијим од мене, професионалцима који концертирају широм свијета и живе од тога. Прошле године сам учествовао на још једном онлајн такмичењу које је требало да се одржи у Борисову у Бјелорусији, на којем сам у својој категорији, међу такмичарима преко 18 година, заузео прво мјесто. Са највише освојених бодова у свим категоријама - јер ово такмичење није било само за хармонику, већ и за клавир, балалајку, домбру и бројне друге инструменте. Ипак, најважнији успјех са факултета је учешће на 72. свјетском купу за хармонику, који је у августу 2019. године одржан у кинеском граду Шен Жену. Наступио сам у категорији без старосне границе, био сам једини представник БиХ, и у конкуренцији више од 50 такмичара из читавог свијета - заузео сам шесто мјесто. Од самог почетка мог школовања у Крагујевцу, од октобра 2018. године, активан сам члан и Крагујевачког академског оркестра акордеониста. Уз овај посљедњи успјех на Свјетском трофеју, освојили смо и прво мјесто на фестивалу у Тивту 2019. године. Као члан оркестра одсвирао сам око 15 цјеловечерших концерата у Србији и региону. Један коцерт био је и у Требињу. Снимили смо и два ЦД-а: први је издат 2019. године, а за други ће, надам се, бити објављен ове године.
- Шта послије академије? Гдје Драган себе види у годинама које слиједе? У чему би желио да се оствариш?
- То ми је веома тешко да одговорим. Оно што засигурно знам је да желим да останем у класичној музици. Завршна сам година основних студија па планирам да упишем и мастер студије, такође у Крагујевцу. Потом ћемо размотрити све прилике које ми се буду нудиле. Не бих знао нешто прецизније да кажем о ономе што ће да услиједи. За сада идемо корак по корак...
- Постоје ли нека дјела или композитори које посебно цијениш и радо изводиш? Уз ону класичну, има ли у Драгановом музичком космосу можда мјеста и за неке жанрове популарне музике, која је ближа већини твојих вршњака?
- Од композитора издвојио бих Јохана Себастијана Баха и Анатолија Кусјакова. То су два композитора чија дјела најрадије свирам. Генерално, што се тиче мог репертоара, свирам дјела оригинално писана за хармонику, затим и дјела која су оригинално писана за клавир и за оркестар. Што се тиче других жанрова - за сада ипак не. Посветио сам се само класичној музици.
- Шта Драган воли поред музике? Како проводни слободно вријеме?
- Највише у дружењу са пријатељима. Такође, и у спортским активностима. И даље волим фудбал, како да гледам тако и да играм. Пратим спорт генерално. Нађе се ту и понеки филм или серија. Тако највише времена проводим...
