Сплетом околности, Дубровчанин (који жели остати анониман) је ово љето живио с особом с инвалидитетом која га је фасцинирала, исто као и његова цијела обитељ...
Ништа се ту није промијенило – Манчестер Јунајтед ни с Хосеом Мурињом не игра добро, далеко је од оних дана сер Алекса Фергусона.
-Па како Јунајтед може икога добити, ако игра с играчем мање – коментира Џаја утакмицу и смије се.
-Марун Фелаини је највећа ногометна превара – додам ја – Је ли могуће да ни Мурињо не види да он ништа не зна?
-Ма Special One од оне његове косе, уопће не види Фелаинија, а камоли како игра – наставља Џаја бацати базе.
Полувријеме је, а ја одлазим до фрижидера мазнути чоколаду. Не могу је наћи. Махинално питам Џају зна ли гдје ми је чоколада.
-Ја сам малоприје скочио до фрижидера и појео је – говори он смијући се.
Обично је то суботње кишно поподне какво се у милијунским копијама одвија диљем Еуропе. Мушкарци гледају и коментирају утакмицу, смијући се разним Фелаинијима, и свако мало скокну до фрижидера по чоколаду или пиво.
Међутим, мој пријатељ Данијел Пудар звани Џаја не може до фрижидера, штовише не може сам ни јести чоколаду, ни пити пиво.
Непокретан је. Ноге су му скроз одузете, а ни рукама не може превише. Прије двије године Данијел је с пријатељима отишао на купање и живот му се у секунди потпуно промијенио. Скочио је у плићак – на исто мјесто гдје је до тад мали милијун пута поновио ту радњу – али тај пут, кут уласка у море је био крив и Данијел је озлиједио леђну мождину. Једва је остао жив. Након првотног шока, услиједиле су бројне терапије по земљама бивше Југославије. Не само што није могао мицати ногама и рукама, него је и тешко дисао често се гушећи, а није могао ни говорити. Надљудским напором, он и његова обитељ прошли су те прве мјесеце његова новог живота покушавајући се привикнути на нове увјете који су - из неког тешко разумљивог разлога - пред њима постављени. Тражили су рјешење које би давало какве-такве резултате у рехабилитацији.
Напосљетку срећа им се осмјехнула. Поликлиника Главић у Дубровнику набавила је локомат - посљедње технолошко чудо у рехабилитацији особа с инвалидитетом - и Данијел је кренуо на терапију која је почела давати резултате. За то вријеме, пошто је он из Требиња и не може сваки дан путовати амо-тамо, био је смјештен код једне добре обитељи крај Орсана, али они су за ово љето имали унапријед договорене резервације које нису могли поништити, па је он, скупа с мајком, остао без смјештаја. Пошто је у Дубровнику била висока сезона, кревета није било ни за лијека, па сам, чувши за ову причу, понудио да дођу спавати код мене. Тако сам упознао Данијела с којим сам живио сљедећа два и пол мјесеца.
Даниелова обитељ, пријатељи и познаници, исто као и они с моје стране, дивили су се какво смо добро дјело ја и моја цура направили. Ох, како су само сви они били у криву. Никакво ми добро дјело нисмо направили, напротив, ми смо ти који требају бити захвални Данијелу и његовој мајци Бранки што су дошли код нас. Нама је с њима било лако, али њима с нама није.
Данијел је имао велику несрећу што су мене читаво љето бољели синуси и што је непрекидно морао слушати кукњаву. Невјеројатне су то сцене биле – он, због проблема с катетером, који би му стварали бол, не би спавао читаву ноћ, а онда ујутро, чим би се сусрели, питао би ме како сам. Ја, који сам спавао читаву ноћ, одмах би му почео кукати како ме синуси још увијек боле, и како, који ку*ац поред седам милијарди људи на свијету баш мене овако јако морају бољети је*ени синуси, а он би то слушао и говорио ми да ће се распитати по Требињу за једног биоенергетичара за којег је чуо да је добар. Па које ли је то само лудило – он, потпуно непокретан, мене тјеши, јер ме боле синуси.
Онда бих ја скоро сваки дан ишао на море чистити синусе, а Данијел и његова мајка би ме сваки пут лијепо поздравили и рекли да се опустим и забавим. Никад у тим драгим људима нисам видио, ни осјетио трунку зависти. Ја сад идем на море – на исто оно Јадранско море које је Данијелу промијенило читав живот – и велико је питање када ће он тамо опет отићи, али у њему нема ни квантне честице љубоморе.
Нема нимало негативних емоција, али зато има огромне количине стрпљења и љубави. Никада у своме животу то нисам видио. Данијелова мајка Бранка, због недостатка мјеста у стану, спавала је на тврдој лежаљци с плаже. Ниједном се није потужила да је боле леђа или да јој је било што тешко. Ноћу би се дизала и стрпљиво би питала Данијела је ли му што треба, а Данијел као Данијел, њему, иако је непокретан, не треба ништа. Невјеројатно је да се он и мајка у читава два и пол мјесеца ниједном нису посвађали - ма што посвађали - ниједном нису подигнули глас један на другога. Ја да сам на мјесту Данијела, добро знам да би моју стару, без икаквог ваљаног разлога, свако мало послао у пи*ду материну, јер би ме неке ситнице скроз изнервирале. Али што да вам кажем, ја сам кретен којег свакодневне глупости избацују из такта, и умјесто да ширим стрпљење и љубав, ја подижем нервозу.
Не само да су он и мајка стрпљиви, него читава шира обитељ и пријатељи. Отац, сестра, зет и Данијелови пријатељи долазили су свако мало у посјету и није им било нимало тешко на граници на Бргату сатима чекати по несносној врућини. Викендом би Данијела асистила тетка Слађана, која послије читавог радног тједна, умјесто да се одмори од посла, дође помагати своме нећаку. А мене, ох којег ли кретена, мало боле синуси и читав свијет ми се распада.
Понекад би ме моји пријатељи с тугом у гласу питали како је Данијел, а ја бих им увијек одговарао да је боље од мене и њих. Све је у глави, у нашој перцепцији на неку ситуацију, а његова позитивна перцепција знатно је напреднија од моје. Данијел, не само да се није предао, него је огроман борац. Он и његова обитељ прихватили су што се догодило – и не тугују зашто се то тако збило, јер, како кажу, то се једноставно морало догодити – и иду даље.
Управо стога на њихову ситуацију нисам гледао с нимало туге, дапаче, видио сам огромну количину предивних ствари, које су обогатиле и мој живот. Живот је једноставан – треба само имати љубави и стрпљења – али лако је то знати у теорији, али у пракси су ријетки они који тако поступају, а Данијелова обитељ управо је то. За разлику од мене.
Никад не бих јавно написао ову причу да ме та обитељ није толико фасцинирала – можда ће ова прича помоћи некој другој фамилији и бити јој мотивација да се боре с разним потешкоћама, као што је и мени. Нисмо ми њима помогли, него управо обратно. Не само да нама с њима није било теже - живот нам је био и лакши, јер су Бранка и Слађана непрекидно кухале и ишле у спензу – него су добро дјело, у бити, направили они, јер су нас дошли научити правим животним вриједностима, а не неким пролазним будалаштинама попут некретнина, аута, путовања и разних глупих жеља које се само увећавају и никад им краја… Колико само позитиве има у тим људима, то је тешко описати – то кад се Џаја смије да је он скочио до фрижидера и појео ми чоколаду, иако (још увијек) не може сам попити ни чашу воде.
Нимало не сумњам да ће доћи тај дан када ћемо ја и Џаја, у кишно суботње поподне, гледати лошег Манчестер Јунајтеда, коментирати утакмицу смијући се разним Фелаинијима, и свако мало скокнути до фрижидера.
Знам, добро знам, да ће Џаја толико напредовати да му нитко неће морати помагати пити пиво и јести чоколаду.
Дубровчанин
