1

ТРЕБИЊЕ │ Став који већина нас има - да су Енглези затворени и сувише озбиљни људи - побијају Линда и Филип Лилеман, брачни пар који већ 12 година живи у требињском насељу Мостаћи. Ово двоје пензионера отворило нам је врата свог дома и шалама и ведрином разбило све наше "предрасуде".

- У Требињу смо од 2004, када смо купили ову кућу. То је била рушевина, али смо је уредили и претворили у свој дом. Трудили смо се да задржимо што више аутентичности овог краја како у изгледу, тако и у намјештању просторија - каже Филип.

Брижне комшије

У Требињу су се обрели случајно, јер су првобитно жељели купити кућу у Дубровнику, али им је речено да је ту много јефтиније, и нису се покајали.

- Често путујемо у Енглеску. Више не бисмо могли живјети стално у Енглеској, али ни овдје. Веома волимо свој родни град, тамо су нам дјеца и унуци, пријатељи, мада смо и овдје стекли пријатеље, комшије с којима смо у веома добрим односима. Наше прве комшије брину се о нашој кући и животињама када смо у Енглеској - појашњава Линда.

Лилемани имају пса, мачку, али и кокошке, тако да имају права домаћа јаја која често, као знак пажње, поклањају пријатељима.

- Ја сам у Енглеској врло заузета тако да ми боравак овдје представља праву релаксацију. Овдје се бавимо пољопривредом, имамо свој врт. Гајимо парадајз, паприке, кромпир и, наравно, раштан. Није ми тешко радити у врту, јер узгајамо поврће само за наше потребе, али мислим да је то веома напоран посао за оне који га узгајају ради продаје - наводи Линда.
Њен супруг, поред времена које проводи у врту, ради и многе послове око куће.

2

- Видите, направио сам ове камене степенице до баште, па и овај дрвени сто. Чак и мали балкон од дрвета и метала на мјесту гдје је некада био само прозор. Већину ограде, ових бетонских и камених зидова, направио сам сам, па чак и кокошињац. Имам и машину за прављење бетона - поносно говори Филип.

Иако дуго живе у Требињу, супружници из Енглеске још нису добро савладали наш језик, за који кажу да је комплициран. Филип је, како каже, прво научио ријеч хвала, док су Линди прве ријечи на нашем језику биле "добар дан".

Линда се, ипак, успијева споразумјети с комшиницама и оне су је научиле да спема зимницу, што у Енглеској никада није радила.

- Правим џем од шљива и смокава, киселим паприке и купус, а правим и ајвар - поносно говори, док Филип додаје да он, као и сви Требињци, пече ракију од свог грожђа, јер је засадио мали виноград, али има и друго воће, попут смокве, вишње, шљиве, мандарина и маслина.

Забавни и вриједни

Када смо их питали да упореде навике овдашњих људи с Енглезима, углас су одговорили да су приоритети различити, али су навике сличне.

- Овдје људи недјељом не раде у башти па ни ми то не чинимо. Начин живота је врло сличан нашем и нисмо имали проблема са прилагођавањем. Херцеговци су искрени, вриједни, забавни, гостољубиви и заиста ми се свиђа у Требињу. Често нас, нарочито љети, посјећују наши пријатељи из Енглеске - закључио је Филип.

Воле киселу сарму

Наше домаћине питали смо која им се наша традиционална јела највише допадају.

- Бијела сарма - одговорили су углас, мислећи на ону с киселим купусом.

Испијање чаја

Линда каже да традицију пијења чаја није успјела научити ниједну од својих нових пријатељица, јер људи овдје пију чај само када су болесни. Али, зато она и Филип радо пију кафу, јер су то чинили и у Енглеској.
П. Муцовић (Дневни аваз)