Обичајно право је традиционално опредјељивало жене у Херцеговини да се имовине одрекну у корист мушких чланова породице. Ипак, усљед промијењених друшвених околности и еманципације ова пракса се полако мијења.

Очекивања средине и обичајно право наметнули су Херцеговкама морални императив да се очевог насљедства, на које имају право, одрекну у корист браће. Ова пракса се преносила са генерације на генерацију. Није ту било ни принуде, ни наговарања оних у чију корист су се жене одрицале имовине, није било ни сопственог пропитивања те одлуке, свједочи Коса Лечић. Она се свог дијела породичног насљедства одрекла у корист брата, а исто су учиниле и њене три сестре. Ни данас не сумња да је исправно поступила.

"Нити сам ишта жељела нити ми је било потребно. Ко је удајом збринут, има своју породицу, има гдје и од чега да живи, не би требало да се полакоми и да гледа да узме дио и братове куће и имања. Никада то не бих учинила", каже Коса.

Косина прича је прича већине Херцеговки 20. вијека. Но, ови разлози на почетку трећег миленијума озбиљно се преиспитују или одбацују. Ања Даковић је млада и образована жена. Удата је и има брата и сестру. Њен став о насљеђивању имовине је другачији.

"Чињеница је да је раније у Херцеговини пракса била да се сестре одричу имовине у корист браће. Ипак у задње вријеме ствари су се промијениле. Мислим да ћу ја прихватити имовину. Нас је троје у фамилији и ја бих прихватила свој дио. Важно је да жена има своју имовину. Сутра кад се уда има право на имовину стечену у браку, али уколико дође до развода а нема заједнички стечене имовине, боље је да има нешто своје да не би била на улици. Посебно је то важно ако је незапослена", појашњава Ања своје разлоге.

Ања није усамљен примјер. Све више младих жена размишља као она. У Републици Српској од 1. фебруара 2017. године оставинске поступке, осим у изузетним случајевима, воде нотари. У Нотарској комори Републике Српске су нам рекли да немају евиденцију у колико случајева су жене прихватиле насљедство од родитеља, али истичу да је тај број у порасту. Да је све већи број Херцеговки које прихватају имовину из свог дугогодишњег искуства свједочи и требињски адвокат Предраг Иванковић.

"Иако се у Херцеговини дуго практиковало обичајно право које налаже да се послије смрти оставиоца, женска дјеца одричу имовине у корист браће у задње вријеме Херцеговке доста често узимају имовину. Таква пракса је раније била у Србији. Мислим да се то њихово обичајно право полако претаче и код нас, овдје у Херцеговини. Имамо доста насљедника који живе у Србији и вјероватно поучени тим искуством полако мијењају ситуацију и овдје", објашњава Иванковић.

Промијењене друштвене околноси и еманципација разлози одбацивања патријархалних образаца понашања

У времену када се од имања - и привређивало и живјело, а када су женске принове у породици сматране тек привременим члановима и "туђом срећом" – одлука попут Косине просто се подразмијевала. Према мишљењу социолога Ивана Шијаковића управо промјена друштвених околности главни је разлог одбацивања патријархалних образаца понашања по којима су се жене одрицале имовине на коју по закону имају право.

"Полако пролази доминација патријархалног друштва, која је била карактеристична за аграрни период, где се живело од земљишног поседа и где су мушкарци наслеђивали имања, како би се очувало огњиште. Данас је врло мало таквих 'чистих' пољопривредних породица. Углавном људи живе у граду а наслеђују имања на селу. У урбаним срединама мушкарци немају предност у наслеђивању имовине (станови, кућа, локали) јер је она променљива, подложна старењу и пропадању", објашњава Шијаковић.

Према његовом мишљењу данас се другачије гледа на дјецу - мушка дјеца немају никакав ексклузивитет, нити посебна, додатна права у односу на женску дјецу. Женска дјеца више "не носе обавезан мираз” приликом удаје, тако да нема додатних трошкова, који би захтијевали одрицање права од насљеђивања.

"Сазрева свест код родитеља да су деца равноправна, без обзира на пол и да треба да имају једнака права у наслеђивању. На селима су се у ранијем периоду женска деца доживљавала као неко ко ће 'отићи у туђу кућу', па нема право да носи имовину (део имања)", објашњава Шијаковић, додајући да је ова појава једним дијелом и резултат еманципације жена.

Жена без имовине је економски рањива и зависна од мушкарца

Одрицање од насљедства чини жене економски рањивијим и зависним кажу у Женском центру Требиње. У породицама са нарушеним односима жена која не посједује имовину је у нарочито тешком положају.

"Посебно истичем тај проблем за жене које трпе насиље у породици. Оне су у посебно тешкој ситуацији јер их економска зависност тјера да остану у насилним заједницама, немају гдје да се врате. Није риједак случај да имате браћу који живе изузетно добро и располажу великом имовином и сестру која нема ништа", истиче Љиљана Чичковић, директорица Женског центра Требиње.

Чичковић је свјесна да до потпуног одбацивања образаца понашања који су се преносили са генерације на генерацију неће доћи брзо ни лако, ипак, сваки напредак радује.

"Мислим да долази до промјена. Оно што ја уочавам јесте промјена ставова младих родитеља који имају дјецу и мушког и женског пола. Они размишљају у правцу да и кћерку као и сина имају у виду приликом насљеђивања", истиче Чичковић.

Чак и кад су сређени породични односи, посједовање имовине жени даје много више могућности за потврђивање у друштву, сагласан је и социолог Иван Шијаковић.

"То је врло значајно, како за њену економску, тако и на психолошку стабилност. Недостатак почетне имовине доводи жене у завистан положај од мужа и породице у коју доспева удајом. Поседовање имовине даје додатну сигурност женама у њиховим поступцима и понашању али и  отвара могућност да започну неки властити бизнис или добију ренту од имовине. Много више се у најближем окружењу цене оне жене које поседују личну имовину", поручује Шијаковић.

Број жена власница непокретности расте, али мушкарци и даље у предности 

Одустајање од патријархалног обрасца по коме су мушкарци насљедници и власници имовине води и до промјене у катастрима. Ипак, иако број жена власница некретнина полако расте, подаци из јавних евиденција о непокретностима, које води Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове Републике Српске, показују да је имовина и даље већином укњижена на име супруга, партнера или брата.

"Према подацима којима располаже РУГИПП, у јавне евиденције на подручју Републике Српске уписано је 32,2 одсто жена као власница непокретности, те се биљежи пораст броја регистрованих жена власница непокретности у односу на податке из 2017. годину, кад их је било регистровано око 29,6 одсто", стоји у одговору ове институције на наш упит.

Статистика упућује и да се овај проценат разликује у зависности од тога да ли је ријеч о руралним или урбаним цјелинама. У руралним подручјима проценат жена власница непокретности се креће око 30,6 одсто док у урбаним подручјима Републике Српске износи око 34,5 одсто. Ови подаци који се односе на Републику Српску мање-више одговарају стању на терену и у Требињу, гдје је, такође, уочљива разлика између процента жена власница непокретности у самом граду и катастерским општинама које обухватају сеоска подручја.

"Што се тиче броја уписаних жена као носилаца права својине на подручју града Требиња, подаци за шест изложених катастарских општину показују бројку од 30,06 одсто, док за подручје града Требиња, према подацима катастра земљишта тај податак износи 41,1 одсто", истичу у Републичкој управи за геодетске и имовинско-правне послове Републике Српске, уз напомену да ће се стварни подаци на нивоу политичке општине знати по окончању поступка излагања, односно по успостављању катастра непокретности као јединствене евиденције непокретности.

Неуписивање жена као носилаца права својине за посљедицу има њихову економску зависност, тешку борбу за доказивањем права на имовину, отежан приступ кредитним средствима и неостваивање бројних других могућноси, кажу у РУГИПП, и напомињу да путем разних радионица, едукација и округлих столова раде на подизању свијести о значају родноравноправног уписа носилаца права на својину.

Одбацивање традиционалних образаца понашања, поготово у малим срединама гдје је важно шта ће други рећи, је дуготрајан процес. Прихватањем имовине Ања Даковић ће тек незнатно поправити статистику кад је ријеч о женама власницама имовине. Ипак, чињеница да је за доношење овакве одлуке, а поготово њено јавно саопштавање, у Херцеговини и даље потребна бар трунка храбрости, говори да је њен стварни допринос овом процесу много већи.

Марија Манојловић/Дискриминација