Израелски новинар Ариел Булштајн у путопису објављеном јуче у израелском листу „Israel Hayom“, под насловом „Није туристичка фабричка трака: европска дестинација коју посјетиоци још нису преплавили“, представио је Републику Српску као једну од најзанимљивијих, а још недовољно познатих дестинација за израелске туристе на Балкану. Посебно је издвојио њене ријеке, планине, прашуме, историјске градове, манастире, гастрономију и чињеницу да још није захваћена масовним туризмом.
„Управо чињеница да још није преплављена туристима даје јој чар коју је тешко пронаћи у познатијим европским дестинацијама“, пише Булштајн, додајући да је то простор у којем путник још има „осјећај открића“.
У путопису описује Сутјеску, Перућицу, Зеленгорска језера, Вишеград, Андрићград и Бањалуку, а посебно мјесто оставља за југ Републике Српске и Требиње.
„А онда стижете на југ, у Требиње, град у којем се већ снажно осјећа медитерански утицај“, наводи Булштајн.
Истиче да је град смјештен у подножју Леотара, у близини Дубровника, Котора и Мостара, те да га одликују блага клима и велики број сунчаних дана у години.
Посебан утисак на њега оставили су амбијент и свакодневни ритам града.
„Велика стабла платана, историјске грађевине, кафићи, локална пијаца и ријека Требишњица стварају опуштену атмосферу која на појединим мјестима подсјећа на јадранску обалу“, пише израелски новинар.
Булштајн посебно издваја и Херцеговачку Грачаницу на Црквини, коју описује као један од најимпресивнијих видиковаца у овом крају.
„Одавде се може посматрати Требиње и његова околина, а по ведром дану схватити колико је град близак медитеранском свијету“, наводи он.
Упечатљив дио његовог описа Требиња односи се и на винограде који окружују град.
Како пише, они „дају још једну димензију доживљају“, док се дегустација домаћих вина природно уклапа у путовање оних који желе да Херцеговину упознају кроз локалну храну и пољопривреду.
Управо од приче о Требињу Булштајн прелази и на гастрономију Републике Српске, истичући спој балканске, српске и медитеранске традиције.
Помиње месо са роштиља, сиреве, пецива, супе, сезонско поврће, ријечну рибу, а на југу и домаће вино, наглашавајући да „оброк овдје није само кулинарска ствар, већ дио локалне културе“.
„Храна је начин да упознате мјесто и његове људе“, закључује Булштајн описујући дуго сједење за столом, разговор и традиционално гостопримство.
Кроз цијели путопис провлачи се оцјена да Република Српска нуди спој природних љепота, историје, гастрономије и аутентичног доживљаја, док Требиње издваја као град у којем се тај балкански простор најјаче сусреће са Медитераном.
