Mорам да истакнем фасцинацију господином Миливојем Бокићем, који је инсистирао да једна галерија буде отворена с класичном музиком. Он је тражио Јадранку Јовановић и Оливера Њега, то је његова жеља и неко ко је Требињу оставио једну приватно израђену галерију, то је за поштовање. Замислите само ту свест. Тада смо повезали отварање галерије и један коцерт, који смо поклонили Требињу, на општу радост публике и нас.
БЕОГРАД │ Ако је некоме дат прави таленат, онда му је дата и озбиљна интелигенција да тај таленат води сам, да га води инстинктивно. Kада ме сад питате шта је најважније за успех, то су интелигенција и харизма, све остало после следи, каже у интервјуу за "Независне" Јадранка Јовановић, оперска дива, која је синоним за вокалну умјетност у Србији и много шире.
Примадона Београдске опере, која је с улогом Kармен имала чак 11 свјетских премијера, сваке године има бројне наступе у престижним умјетничким центрима широм свијета, за сваки наступ се темељно припрема и позната је по перфекцији и харизми.
"Просто је невероватно да је мени суђено да живим у једном уметничком вртлогу већ 36 година и то је једна буктиња, једна страсна вртешка, да и се и сама чудим што је мени тако нешто намењено. Шалим се, напротив, многи би прижељкивали тако нешто, а код мене је тако од првог дана", каже примадона, којој је недавно уречена и Вукова награда за 2015.
НН: Сваке године имате бројне наступе, а и ову 2016. сте почели динамично. Били сте недавно у Њујорку, па сте имали осмомартовски наступ у Нишу, а ове седмице наступ у Француској у оквиру Дана Франкофоније. Да ли ће Вас публика у Републици Српској имати прилике гледати и чути ускоро?
Јако бих волела да имам наступ у Републици Српској, то је моја велика жеља. То је чудно и не бих желела да звучи као некаква демагогија, иначе немам рођака, даље фамилије с тих простора, али моје осећање је везано за тај простор, то носим у срцу. Последњих шест година имала сам по неколико наступа у Америци и сећам се да сам после Kенеди центра имала позив да останем у Шервилу, граду близу Чикага. Ту је било обележавање стогодишњице српске православне цркве, на којем је тада говорио и председник РС Милорад Додик, тако да су ме из његовог окружења питали да наступам 9. јануара, за Дан Републике, али се сплетом околности то није догодило и жао ми је. Прошле године сам наступала у Требињу и некако највише и најтоплијих позива добијам управо из Требиња, а волела бих доћи у Бањалуку, дуго нисам била.
НН: Наступали сте у многим свјетским метрополама и престижним културним установама, као што су миланска Скала, "Kарнеги хол"... Такође, наступате и у мањим градовима, па сте тако прошле године били у Требињу. Има ли неке разлике у тим наступима и Вашим припремама?
Нема разлике. Повлаштени сте када сте даровити, када живите живот певача кроз класичну музику и све ове могућности кроз које ваш дар, ваша имагинација и образовање могу да се изразе, а не само уз оно што смо учили на академијама. Много сам то надоградила и много проширила, није то само класична музика, то је једноставно уметност. Себе не доживљавам иначе као певача, већ као уметника, једног, неког, али то је привилегија. Ми много зависимо од здравља, а таленат је саздан из толико разних нијанси и једна од њих без које не можемо је здравље. Једина је разлика када се наступа, а дешавало ми се много пута, да нисам сасвим здрава или да сам под високом температуром, само је ту нека разлика јер се више секирам, али иначе нема разлике. Поменули сте Требиње, морам да истакнем фасцинацију господином Миливојем Бокићем, који је инсистирао да једна галерија буде отворена с класичном музиком. Он је тражио Јадранку Јовановић и Оливера Њега, то је његова жеља и неко ко је Требињу оставио једну приватно израђену галерију, то је за поштовање. Замислите само ту свест. Тада смо повезали отварање галерије и један коцерт, који смо поклонили Требињу, на општу радост публике и нас. Најлепше утиске носим из Требиња.
НН: Ви сте добар примјер како је неко као умјетник великим талентом и истрајношћу сам успио до достигне свјетску славу, те награде и признања, упркос препрекама. Шта бисте данас савјетовали младим оперским пјевачима или онима који то желе постати?
Више ствари је потребно за успех. Увек је тешко за младе, али мислим да је на неки начин било лакше када сам ја почињала, иако се вероватно они који су тада почињали као и ја не би с тим сложили. Тада сам као млада почетница знала и осећала свој таленат, али нисам имала искуство да видим у којој је он мери јер прави таленат није једнозначан. То је милион нијанси. Ви мислите да ако имам леп глас, то је таленат. Е па то је недовољно. Сада с овим искуством знам колико правих ствари чини прави таленат. Све остало је половично и није прави таленат. Прави таленат има и вредноћу, способност, интелигенцију, дисциплину, рад, вољу, жељу, харизму, доброту, самоиспитивање, толерантност и поштовање свакога ко је и мрвицу направио. То је све прави таленат. Над правим талентом увек неко бди, како се то зове, космос, бог, судбина... Тада нисам знала да проценим све ово што сам вам рекла о таленту, осећала сам да је нешто у питању значајно, али сам мислила да је локално, да је нешто на просторима тадашње Југославије, не сањајући да је мој таленат далеко превазилазио то локално. Имала сам позиве у неким другим републикама, али само не у свом граду, Београду. Мислила сам да је мој таленат смештен у једног солидног уметника Београдске опере, а мени је судбина тиме што ми то није дала с препрекама да нађем своје мјесто чинила стално услугу коју тада нисам разумевала. Много ме је више видела судбина него што сам саму себе. Зато ми је давала препреке и емотивне ударце јер ме чувала за нешто много више. Велики тренутак за оперу је био када су три тенора одржала први велики концерт на стадиону, где су певали класику, популарну, од најлепших оперских арија за које људи и не знају да су оперске арије, али их певуше. Од тог тренутка опера је ушла у домове широм света. Млади људи виде финални продукт, лакоћу певања, лепу музику, лепоту, уживање на лицима, аплаузе, популарност, црвени тепих, срећу, не знајући да су иза тога мукотрпан, озбиљан рад, дисциплина, незадовољство собом током вежбања, кориговање, строгоћа, свакодевно вежбање, свакодевна форма, свакодневно ослушкивање, строгоћа према себи. Паралелно с тим стварима почиње много младих људи да жели то бити, зато и кажем да је можда на неки начин било лакше када сам почињала. Данас има солидних оперских певача и оних који то желе да буду, невероватна је количина младих људи који се боре за своје место и своју изузетност и примећеност кроз уметност. Мој савет би био - што сте аутентичнији, што сте даровитији, за вас ће се бринути сама судбина, али морате много да улажете. Ја нисам јурила каријеру, нисам јурила ни награде, ништа нисам јурила, само сам ишчитавала из свог срца шта морам, шта желим, шта ме чини срећном.
НН: Шта је најважније на путу до успеха?
Ако је некоме дат прави таленат, онда му је дата и озбиљна интелигенција да тај таленат води сам, да га инстинктивно води. Kада ме сад питате шта је најважније за успех, то су интелигенција и харизма, све остало после следи. Сада знам да се у једној од ствари због којих неки професори говоре младима "чекај, није ти време" скрива доста егоизма, оног генерацијског. Отприлике "сачекај, да ми не сметаш". Опера је уметност младих и треба да кренете рано чим је дар у вама донео вољу и жељу. Ја сам са 26 година имала уговор с миланском Скалом, а са 28 сам била југословенска звезда. Не можете очекивати да у 45. будете звезда, иако има и таквих случајева, јер правила нема, некоме се то догоди касније, али то је ређе.
НН: Врло сте темељни и перфекциониста у раду. Одакле црпите енергију, имате ли неки посебан режим исхране и вјежбања?
Нема ту универзалног рецепта. У свом животу никада нисам ушла у теретану, нити ћу, ако ме једино не демантује нека здравствена ситуација, али засад не. На динамичним пробама сам цели живот, па клекни, падни, устани, преврни се, током пробе бар 70 пута ме баце. Kаква теретана, молим вас? Има много људи који вежбају и свако треба да ослушкује своје тело, и то је порука младим људима. Ми смо толико аутентични, нема друге Јадранке, нити има друге вас Весне. То што ја немам, имају неки други. Лично ми је важно довољно сна, у стању сам да после великих исцрпљивања спавам и 16 сати, али то се дешава када доведем тело, енергију и емоцију до граница изџљивости живог бића. Треба ми сна, али и нешто друго. То је осећај хармоничности који носим у срцу и души и то до кога ми је прво стало. Ту црпим снагу. Таленат је и осећај за меру, а ту је и тежња ка праведности и истини, која рађа задовољно биће.
НН: Познато је да сте једна о четири оперске диве на свијету које могу да изводе захтјевну улогу Абигаиле у Вердијевој опери "Набуко", за коју сте изјавили да је "жилет за глас". Ипак, улога Kармен је обиљежила почетак Ваше каријере. Је ли то Ваша омиљена улога?
То није моја омиљена улога. Може бити и да то има неке везе с мојим пркосем јер се певачице толико боре за Kармен. Рано сам постала свесна колико морате да се дајете у тој улози, а колико заправо немате могућности да добијате више. Била сам обожавана у свом животу и као жена, не треба ми да будем Kармен да би ме сви волели, али опет је судбина хтела да с њом имам 11 премијера, не представа, већ премијера у свету. Са другим улогама нисам дошла до броја од 11 премијера. Била сам чак прва Kармен на Блиском истоку, односно прва оперска певачица која је у Уједињеним Арапским Еиратима наступала уживо, у Абу Дабију, а то је било 2009. године. Улога Kармен ме некако судбински пратила, али када би неко рекао да бирам између две улоге, узела бих неку другу, а не Kармен.
НН: По други пут нисте примљени да будете професор на Музичкој академији у Београду, упрокос толиком таленту и свјетској слави. Имате ли понуде од других музичких академија да искуство и знање пренесете на млађе генерације?
Имам две универзитетске дипломе, магистратуру, свирам клавир. Десио се, ето, страх од моје такве биографије и карактера који је непоткупљив. Године 2015. други пут сам конкурисала на Музичкој академији у Београду и поново сам одбијена, шта сад ту да кажем. Kао што нисам била примљена у Београдској опери својевремено, као млада почетница, па сам добила ангажман у миланској Скали и после сам ишла за Лисабон, па су се низали градови. Први уговор сам имала 1984. године, а 1988. године сам полагала аудицију поново, по ко зна који пут, у Београдској опери, иако сам већ као гост певала у њој. Након свих светски театара требало је да не будем примљена, како је комисија, састављена од тадашњих певача, гласала. Била је срамота тадашњег управника Велимира Лукића, па је он, који није музичар, а имао је по Статуту ексклузивно право да свој глас употреби понекад, и он га је употребио када је гласао за мене да будем примљена у Београдску оперу. Ако се професори на Музичкој академији толико боје моје биографије, то је тужно јер немам други одговор. Може свако у свом срцу да му неко не годи, али како је могуће да се осим Николе Мијаиловића, нашег баритона, који има значајну уметничку биографију, нико други није побунио потив мог неизбора? Могу да закључим да је то један страшан страх од мене, један страшан рад против ширег интереса. За ове садашње професоре имам недостижну биографију и то је тако. Било је других понуда, чак је било и предлога из РС, али још ослушкујем судбину где и како ће ме пут одвести јер се ни сада нисам пријавила да побегнем од певања као што су урадили многи који су професори. Судбина не дозвољава да будем мање активна јер имам толико позива за наступе, а сигурно би било теже да сам професор.
НН: Сарађивали сте с креатором Ренатом Балестром, за Вас је дизајнирао и костиме за оперу "Пепељуга". Шта за Вас као даму од стила значи мода?
Никад не знам шта је модерно, зато што је за мене модерно оно шта кажем да јесте. Наравно да приметим шта се нуди у излозима, шта је понуда, па самим тим нисам потпуно мимо моде, али не купујем модне часописе, немам појма која је боја у тренду, који стил, мени је то потпуно свеједно, мени је модерно оно што ја хоћу, оно што моје око и срце виде. Иако не знам шта је модерно, на крају испадне и да сам најмодернија, јер сам другачија. То је мој неки осећај за хармонију. Иначе волим јаке боје, волим чак и једну фину ексцентричност, то ми прија, а што каже један мој пријатељ, бивши амбасадор, ову хаљину може да обуче само Јадранка Јовановић. Та хаљина је сва шарена, видели бисте је из свемира. Не умем да опишем шта је мода, али то је оно што, макар се никоме не допало, буде мој одабир. Ако се виде моја душа, мој осмех и очи прво, а та шарена хаљина то дозвољава, онда је она прави избор. Ако је моја личност јача од те шарене хаљине, онда је она добар избор.
Независне новине/Радио Требиње
