Под тамним велом ноћи, када је зла намјера постајала јача од свјетла, између 23. и 24. јуна 1941. године, спустила се тишина над Придворце – тишина какву само јама зна. У њену утробу бачено је тринаест српских душа, тринаест мушкараца који су ту ноћ одведени са својих кућних прагова, од дјеце, жена и молитве. Људи од огњишта, од поштовања, од љубави према свом роду, без друге кривице осим што су били Срби.
Бошко Шакота, командир тадашње полиције у Требињу, био је међу тринаесторо Срба које су усташе у ноћи између 23. и 24. јуна 1941. године свирепо убиле и бациле у Придворачку јаму. Његов потомак, Жељко Шакота, данас са болом и поносом говори о прађеду чије страдање ни вријеме ни тишина нису избрисали.
– Мој прађед Бошко био је командир полиције, а према свједочењима, прије убиства је мучен. Одсјечени су му прсти како би му скинули прстен. И то довољно говори о окрутности злочина – казао је Шакота.
За злочин над Бошком и осталим мученицима из Придвораца никада нико није одговарао.
– Kолико знам, суђење јесте било, али нико није осуђен. Рекли су да свједок није могао да препозна починиоце јер је била ноћ. А сви знају да су егзекутори били тада угледни грађани Требиња – каже он.
Упркос недостатку правде, потомци нису дозволили да њихови најмилији буду заборављени. Захваљујући њиховој иницијативи, Градској управи Требиња и Српској православној цркви, 2006. године подигнута је спомен-капела крај јаме, а 2022. године посмртни остаци седам страдалих положени су у заједничку гробницу на гробљу у Подгљивљу.
– Захвалан сам свима који су помогли да се имена наших предака сачувају од заборава. Наша је дужност да памтимо, не из мржње, већ због будућих покољења – рекао је Шакота.
Стрмим путем, под звјезданим небом које се свједочило злочину, у мраку што је прикрио лица џелата, тринаест људи се сручило у јаму. Али ниједна јама није довољно дубока да сахрани памћење. Тројица се спасоше. Не да би побјегли, него да би причали. Да би викали у глуво доба свијета да зло није прошло, али да га се може побиједити истином.
И протекло је осамдесет и више година. Довршена је тишина. Јама није остала нијема. Није то више само рана – постала је завјет. Захваљујући вјери потомака, 2006. године подиже се капела уз саму јаму – мала, скромна, али света као и бол коју чува.
Данас, у новој гробници на гробљу у Подгљивљу, у октобру 2022. године, положено је седам пронађених мученика. У истој оној земљи гдје су некад ходили боси, гдје су орали, градили, пјевали и славили славе, сада почивају. И у Придворцима гдје су Срби мученици бачени у јаму, свештеник Милан Бужанин је служио парастос – не као обред, већ као пјесма душе.
%20(1).jpg)
Градоначелник Мирко Ћурић, са дубоким поштовањем, положио је цвијеће на Спомен обиљежје и изговорио:
„Не смијемо да заборавимо. Али не смијемо ни да мрзимо. Убијени су зато што су били Срби. Наше памћење је наш одговор. А наша будућност мора бити заједништво, слобода, и борба против сваког зла.“
Свети Сабор Српске православне цркве унио је страдале из Придвораца у Диптих Светих, заједно са мученицима из Пребиловаца и Јагодњаче. Њихов празник је 6. август, али они живе у сваком дану када се упали свијећа, када се изусти молитва, када се неко сјети.
Цвијеће, а донијели су га представници Града, потомци настрадалих и представници Градске Борачке организације Требиње, је положено уз споменик – тихо, с поштовањем. Није то био крај, већ почетак. Почетак новог живота памћења. Почетак завјета да се зло више неће понављати. Почетак вјечне будности.
Јер, Придворачки мученици нису у јами. Они су у нама. У свакој ријечи коју изговоримо с поштовањем. У свакој сузи што падне без горчине. У свакој свијећи која гори као мала свјетлост против великог мрака.
.jpg)
