index

Бескрајна бјелина прекрила је Југовиће.
Одавно Божић није био овако сњежан и хладан.
Одавно.
Народ би рекао, заотавило се одавно па ваља мало и намучит се.

А ако је Јован за својих 85 љета ишта радио, то је радио. Мучио се. Од када га је мајка на свијет донијела о Петровдану, кад су их Турци протјерали у врх Чемернице, у пећини гдје се чуо само клокот поточића, за који народ каже никада не пресуши, Јован се патио.
Патио се изгонећи стоку, помажући оцу током кошевине, вукући буковину из оближћње шуме и гонећи је на пазар у Гацко.
Никад честито одморио није.
До овог Божића.

А и да хоће не може никуда. Снијег је нападао до пола врата. И још вије.
„Е ове године ни до бадњака отићи не могу. А види то Бог. Види. Види и разумије. У ноге сам слаб, старост сустигла, а и мећава са Чемернице само вуковима уточиште пружа. А и ово мало дрва што ложим, донесе Љубисав. Син покојног Марка. Студира у Сарајеву за доктора, а кад могне дође кући код мајке. И донесе свима по неки товар дрва. Кад први облаци надвисе Југовиће, и Љубисав спакује кофере и оде на Бјелаве у студентски дом. И нема га до Светог Ђурђа. Бог му дао сваку срећу. Добро је то дијете. Кад постане доктор лијечиће цијеле Југовиће. Ако ко до тад претекне“, размишља на глас Јован.

Размишља... а бадњак му мира не да. Без бадњака у кући....Као да му је неко руку откинуо а он са оним патрљком покушава цигар дувана да замота. Не ваља се без бадњака, а опет ко ће.
Нико. Нико па опет нико.
Да је среће, ко што није, имао би ко.

Четири сина је имао. Четири јабуке румене је покојна Љубица, жена му, одгојила. Па онда отишла њима у крило. А Јована сама оставила на свијету. Да се пати.
Најстаријег Симеона убише усташе 1942. године кад је село бранио од поманиталих јуришлија из Фазлагића Куле. Кад су га пронашли мртва у снијегу, пушку „италијанку“ му из руке нису могли одвојити. Са њом су га и сахранили. Под дубом му је гроб горе, на врх села. Он је први отишао Господу на располагање. Млађи Андрија је отишао са четницима Милорада Видачића. Наиђе војска по Божићу кад Симо погибе. „Одох брата осветити“, завика Андрија и полети ко вихор низастрану. Џаба му је покојна мајка говорила да се не свети него да остане у кући. Џаба. То је био посљедњи пут да смо га чули и видјели. Неки рекоше да се касније придружио Ђуришићевим четницима и настрадао на Лијече пољу. Тамо кажу најљепше жито таласа. А и како неће кад расте на костима најљепших црногорских и херцеговачких момака. Мученика српских. Трећи син Томо је био добар али чудноват. Није волио неправду. Цијели Југовићи су га вољели јер је само за правду и истину знао. Истина га је и убила. Однекле ђаво донесе некакву војску. Рекоше партизани. Узеше од сироте Милуше овцу да војску нахране. Сиротица није имала више ништа живо а седморо уста је ваљало нахранити. Несретни Томо удари оног што је ширите на раменима носио, оте им овцу и понесе Милуши. А овај, рекоше ми послије да је неки требињски циганин, извади пиштољ и с леђа га уби. Ко да и сада видим, она овца се отрже и побјеже. Осташе злотвори без ручка а ја без Тома. Најмлађег Филипа нисам дао, ни једним ни другим. Крио сам га и од кише и од снијега, од мрких погледа, бапских прича...од свега. Кад је мраз заковао прозоре, код огњишта сам му приче читао. Увијек је уз мене био. Никад се одвајао није. Ја и Љубица нисмо дали ни да га неко попријеко погледа. Њега је убила шпањолка - грозница. Изненада. Није дуго боловао. Увенуо је на наше очи. Као осушени цвијет. Са осмјехом на лицу. Вјерујем да је, кад је умирао, можда и Христа самог видио. Нисам сигуран, али на то ми све личи. Од тада и Љубица поче да умире. Умирала је из дана у дан. Пукло срце за дјецом. Ништа друго. Кад се она пресели Господу, ја сваки дан идем код моје дјеце и жене. Горе су сви под дубом. Одем тако код њих, попричамо се, изјадам им се. Молим их да испослују чим прије да одем код њих горе. Горе на небески пашњак, гдје туге и уздисаја нема. И гдје ћемо опет бити заједно. Али џаба. Ја причам а крстаче ћуте. Знам ја да они мене чују, и зато причам“, размишља тако Јован док је ноћ прекрила Југовиће.

Бадњи дан, бадње вече, бадња ноћ...А Јовану пуне очи суза. Очи плачу, али срце се не да. Кажу не ваља на бадње вече плакати. „Спаситељ се родио а ти да плачеш, не иде брате мили“, каже Јован сам себи.

Док је на огњишту ватра пуцкетала, Јована сан савлада. А у сну свашта долази. И не разликује црн иксан шта је дан, шта ноћ. Шта је истина а шта варка.
Као да је руком длан о длан ударио, пробуди се. Зачудо, није хладно. Осјећа под ногама ватра гори, пуцкета, варнице скачу. „Одакле бадњак гори, милим Богом те кумим“, рече, а као да врисну Јован. Два бадњака укрштена, као некад горе. Кућа окићена, слама по поду, полазник оставио педесет динара. Није га будио. Видио ваљда да спава мученик.
Дошао, бадњаке донио, кућу украсио, Божић честитао уснулом Јовану.

Однекле Јован зачу глас: „Христос се роди Јоване. Ваистину се Христос роди“
А онда, још јаче и силније... „И васкрсе Јоване и васкрсе...“
Снијег је престао да пада. Над Југовићима ведро небо и сунце. А кажу не ваља кад је ведар Божић.

Ваљало не ваљало, Јован је дочекао и ове године Спаситеља. Добре душе никад нису саме. Ни кад се Христ роди, а Бога ми ни када васкрсне...
Ратомир Мијановић