Ako će svaki trebinjski (sada već srednjovječni) muškarac iskreno da prizna ko ili šta mu je bila prva lјubav, onda će reći – fudbal. Nikakva Sanja iz prvog 3, Samra iz drugog 2, Kosa iz trećeg 1....Ne, ne, ne. Prva lјubav je bila fudbalska lopta.
Makar je tako nama u Mokrim dolovima bilo. Odrasli smo u tom idiličnom naselјu, a fudbal smo igrali na pijesku između zgrada. Kasnije su se Mokri dolovi izgrađivali, parkinzi asfaltirali, upoznavale poličke ledine, ali taj iskreni pravi fudbalski šmek imao je samo i jedino taj pijesak iza zgrade.
Jedan opis fudbalskog terena sveo bi se u dvije tri proste rečenice. Golovi su bili, ili komadi cigle ili elementa ili makar dva obična, doduše malo poveća kamena. Izbrojalo bi se deset stopa i utakmica bi krenula. Pravila su bila vrlo jednostavna. Onaj ko je imao loptu, zvali smo je fudbal, bio je apsolutni gospodar vremena i prostora. Pravilo broj 1- ne sjedaj na moju loptu, postaće jajasta. Pravilo broj 2 je bilo vrlo varijabilno. Golman je bio ili najdeblјi, ili najsmotaniji, ili najmanji (novi kolač). Osim u Mikijevom slučaju. On je bio kao mačka. Pravilo broj 3 kratko i sada aktuelno - tri korne penal, uz dodatak da nema korne od golmana. Pravilo 3A - nije penal ako je bila ruka uz tijelo. E to je tek bila teška odluka. Apsolutno nikada se ekipe nisu mogle složiti ko je kriv za penal. Pravilo 3B iz enca se ne „pika“ gol. Pravilo 4 - uvijek se igra do 10. Jedino ako padne mrak ili majka sa prozora ne vikne – “večera!”. Pravilo broj 5 - onaj koji podere kolјena, a to je bio baš čest slučaj, zaštićen je kao krava u Indiji. Odmah šutira penal bez obzira gdje je faul napravlјen.
Pravilo broj 6 - to je bilo malo komplikovano pravilo. Lopta je znala često da ode ispod zastave ili fića, ponekad fijata. Ko se prvi sagne i dohvati je, lopta je za njegov tim. Osim kad ode ispod Ismetove kafene spuštene škode. Tu bi znala biti zaglavlјena i po nekoliko dana. Jednostavno, nimalo komplikovano zar ne! Dajmaut (op.a.time out na engleskom) je bila vrlo česta komanda. Tada bi se odlazilo do prve komšinice, obično bake, koja je svakom djetetu dala vode koliko je ko mogao da popije. A bili smo bezobzirni. Vriskali smo koliko djeca mogu da vrište. Šutirali po milion puta u čika Trilove persijane, lopta bi upadala kod čika Boža na balkon. Jel’ mislite da se neko na nas tada nalјutio? Bože sačuvaj. Uvijek su ti divni lјudi bili sa osmjehom na licu. Mislim da se takva dobrota više nikada roditi neće. Sjećam se da sam dobre batine dobio kada sam “špicokom, iz prve” pogodio malog Orhana koga je majka vodila kod zubara. Bože kako se Orho derao. Kad je on prestao da plače, počeo sam ja. Čini mi se da sam dva dana plakao.
Kad se malo odraslo, onda se počelo šutirati na livadi iza pekare, na parkingu kod Ljekobilјa, u Policama... Stasavalo se i napredovalo...Kunem vam se da smo bili odlični fudbaleri. A, eto niko od nas, nije postao onaj pravi, kako bi se nekada govorilo, „izistinski“ fudbaler. Osim Vanje. Vanja nam je svima bio idol. I momčina i igračina. Vanja Gudelј.
Godine su prolazile, polako smo se raselјavali. Odlazili kud koji. Neki su i ostali u Mokrim dolovima. Pješčanog terena gotovo više i da nema. Ali i dan danas, kad god prođem tuda, sjetim se bezbrižnih dana, i Zoke, Bokija, Čobija, Mikija, Mikija sa stadiona, Ade, Čelјa, Sveta, Milijana i svih ostalih „majstora“ fudbala. Nema više ni starog komšiluka, ni starih dobrih lјudi, ni radosti koju gol donese. Ali ostala su prelijepa sjećanja, koje ni vrijeme ne može da oduzme…
Ratomir Mijanović
.jpg)