Совјетска власт је у више наврата покушала па ограничи производњу и продају алкохола, па је чак уводила и принудно лијечење. Али, све је било узалуд.
Пијанство као црта националног карактера руског народа можда је први пут поменуо кнез Владимир, који је живио крајем 9. и почетком 10. вијека. Њему се приписује легендарна фраза: "Весеље Русије је да пије".
Забрана алкохола је могла бити један од разлога што стара Русија није примила ислам него православље.
Руски цареви су били прилично благонаклони према пијанству, а и сами су волели да попију. Катарини ИИ се приписује ова изјава: "Пијаним народом је лакше управљати".
У 19. вијеку је у Руској империји било покушаја да се пропагира трезвеност. Прву прохибицију је увео цар Николај ИИ када је почео Први свјетски рат.
Совјетска власт је наставила ову трезвењачку политику. Бољшевицима су требали одморни пролетери који су способни за рад. Током 1920-их, у доба нове екoномске политике, укинута је забрана продаје алкохола јер је постало очигледно да његово конзумирање доноси много новца.
Касније је у СССР-у предузето још неколико кампања против алкохола. На примјер, 1929. године је забрањено пиво, као и тезге гдје је оно продавано, а у новинама су штампани чланци о штетности алкохола.
Међутим, власт је схватила колике губитке трпи економија па је производња пива обновљена 1934. године. Чак су се појавиле и нове врсте.
Већ 1958. је народ конзумирао алкохол у великим количинама и са разним поводима - и за скидање стреса, и ради разоноде. Нарочито се много пило празником. Тада је власт донела одлуку о ограничењу продаје вотке и алкохолних пића.
Али људи на селу најчешће нису ни куповали алкохол у продавници него су сами "пекли брљу" (на руском "самогон", јако алкохолно пиће слично вотки које се справља код куће). То су радили тајно. Није се могло замислити да гозба или празник прођу без чашице. Током 1960-их власти су покренуле борбу против приватне производње алкохола и производњу самогона су прогласиле за кривично дјело.
Па ипак, у свим периодима се алкохол могао купити у ресторану. Додуше, то су себи могли да приуште само богати људи.
Најпознатије кампање против алкохола организоване су током 1970-их и 1980-их. Тада је уведено принудно лијечење од алкохолизма и основане су фамозне "здравствено-поправне профилакторије".
У таквим установама људи нису лијечени него су једноставно затварани у четири зида где нису имали приступ алкохолу и наркотицима. Услови у којима су држани "пацијенти" били су слични затворским.
Наjвише садизма је било у такозваним "тријезнилиштима", тј. установама које су постојале од 1928. па све до 2000-их. У "тријезнилишта" је полиција спроводила пијане људе затечене на улици. Тамо их је чекао љекарски преглед после чега су тежи случајеви пребацивани у болницу, а лакши су остајали ту док се не отрезне.
Свако привођење у "тријезнилиште" подразумијевало је пријаву фирми гдје човјек ради. Тамо је он могао добити озбиљну опомену. У овим установама су примијењиване понижавајуће методе тријежњења. Радници "тријезнилишта" су пијаног човјека водили под хладан туш, а ако је пружао отпор везивали су га за кревет.
И данас Русија води интензивну борбу против конзумирања алкохола. Од 2009. године забрањено је рекламирање алкохолних пића у медијима, а продаја таквих пића је забрањена ноћу, од 22:00 или 23:00 до 8:00 или
Према подацима које износи Министарство здравља, конзумирање алкохола је од 2011. до 2018. двоструко смањено - са 18 је спало на 9,7 литара етил-алкохола годишње по глави становника.
