„Kao mali, sjećam se jasno, porodično smo gledali kviz 'Brojke i slova'. Uporno sam pokušavao da složim što dužu riječ. Nije mi išlo loše. Takođe, redovno smo pratili i 'Slagalicu'. Sebe sam zamišljao kao crvenog takmičara i provjeravao da li bih pobijedio onog u plavoj stolici. Poslije sam, valjda, pomislio da bih bio dobar u tome pa sam odlučio da se oprobam pred kamerama“.

Ovako objašnjava svoju ljubav prema kvizovima Darko Dabić, naš sugrađanin, koga redovno imamo priliku gledati, na malim ekranima.

Prvo učešće u nekom od kvizova vezuje ga za srednjoškolske dane u Trebinju. Redovno je slušao program 'Radio Trebinja' i učestvovao u kvizovima. Pamti brojne nagrade, koje su mu do dana današnjeg i najdraže, jer je znao za jedan mjesec, što u novcu, što u raznim proizvodima dobiti skoro cijelu majčinu platu.

Odlaskom na Pravni fakultet u Beograd dobio je više prilike da provjerava svoje znanje. Pamti i prvi neuspjeli pokušaj, koji je njega i njegove cimere skupo koštao.

„Moja dva cimera (Sreten Obradović i Slaviša Soldo, prim. aut.) i ja u stanu bez televizora. Izmolim ja starog da mi pošalje neki stari crno-bijeli portabl koji smo imali u Trebinju. Roditelji ga pošalju autobusom i već prvo veče gledamo 'Kešolovca', kviz koji je vodio Deki Pantelić. U gornjem desnom uglu ekrana je išao broj za prijave. Nazovem ja taj broj sa fiksnog telefona. Uredno se prijavim i spustim slušalicu. Narednog jutra, Srele podiže slušalicu da nazove tetku i kaže: „Evo mi priča automat - vaša prijava za kviz 'Kešolovac' je uspela“. Epilog, račun za telefon od 300 evra. Bio je to moj tromjesečni džeparac. Međutim, u pomoć priskaču cimeri kojima to nikad ne mogu zaboraviti i insistiraju da račun podijelimo na jednake dijelove. Kad smo u pošti izmolili da nam dozvole plaćanje u četiri rate po 75 evra, nekako smo progledali“, dok ovo priča Dabić se danas grohotom smije, ali i sjeća da su ta tri mjeseca preživjeli na najjeftinijem parizeru. Bio je to danak neiskustvu. Inače, na 'Kešolovca' ga nikad nisu pozvali.

Poslije tog peha entuzijazam mu je za kratko splasnuo. Pokušavao je da se prijavi za kviz 'Milioner', ali ga ni tu nisu nikad pozvali. Takođe, za 'Slagalicu' je nekoliko puta slao prijave poštom i, opet, ništa. Tek sredinom 2010. godine zovu ga da učestvuje u 'Slagalici'. Darko kaže da mu je taj poziv stigao u najnezgodnijem trenutku – 'petnaestak dana pred polaganje posljednjeg ispita na fakultetu, a usred Svjetskog prvenstva u Južnoj Africi, ali šta ću, takav poziv se ne odbija'.

„Pred taj prvi nastup sam imao najveću tremu u životu. Odsjekle su mi se noge. Moj jedini cilj je bio da se nekako dovučem do one stolice da sjednem, da negdje ne posrnem. Nisu pomogle ni nekolike viljamovke pred snimanje. Počinje prva igra. Zaustavljena slova. Prošlo pola vremena, kad Milka Canić zaustavlja snimanje. Treba nešto da se ispravi. Mislim u sebi - sreća, ionako nikakvu riječ nisam složio. Snima se iz početka. Opet on ponavlja stop, stop, stop, a ja u šoku, jer opet izlaze ista slova. Tek tad shvatim da je sve unaprijed pripremljeno, džaba ga ti ubrzaš stop, stop ili usporiš, oni gore znaju kojih 12 slova ide. Taj dan sam snimio dvije epizode. Obje pobijedio, ali pošto je bio kraj ciklusa sa te dvije pobjede sam kao osmi prošao u četvrt finale i naletio na Vladimira Nikolića, jednog od najboljih takmičara u istoriji 'Slagalice'. Poništio me čovjek k'o taksenu marku“, surovo je iskren ovaj diplomirani pravnik, zaposlen u notarskoj kancelariji. Za utjehu mu je ostalo što je izgubio od jednog od najboljih kvizomana današnjice.

Učestvovao je ovaj tridesetpetogodišnjak i u kvizu 'Naslovna strana', pa u prvoj sezoni 'Potere', a zatim i u kvizu 'Toga se niko nije setio', pa ponovo u 'Slagalici' i na kraju, opet prije neki dan u kvizu 'Potera'. Zanimljivo je napomenuti da je snimio i epizodu kviza 'Kolo sreće', koji je vodio pokojni Milorad Mandić Manda, ali ta epizoda nikad nije prikazana, pa mu ni nagrada od oko 300 evra nikad nije isplaćena. Povremeno učestvuje i na takmičenjima koja organizuje Srpska kviz asocijacija, za koja kaže da mu dođu kao 'odlična prilika za provjeru sopstvenog znanja ili bolje reći neznanja'. Kao dobru stvar navodi i 'pab' kvizove, koji u regionu sve više postaju popularni.

„Koncept je odličan. Sve što je potrebno je kafić u kome ima bar sedam-osam stolova, a ekipu čini od tri do pet ljudi koji zajedničkim snagama odgovaraju na pitanja popunjavajući pripremljen formular. Obično se kviz pravi iz više oblasti sa po nekoliko pitanja. Na kraju pobjednik dobije neku nagradu, popije se lijepo, nešto i saznaš i naučiš, a nije ti bilo dosadno, tj. izašo si iz kuće“, ističe Darko novitete na polju „kvizologije“ i šali se na svoj račun da je na pomenutim „pab“ takmičenjima bio redovan dok se nije oženio i sina dobio – „Više me žena ne pušta!“

Omiljeni kviz ovog i više nego duhovitog mladog čovjeka je ''Slagalica''. Oduševljen je njome od malih nogu, uostalom kao i većina naših sugrađana, jer je spoj svega pomalo: kombinatorike, zaključivanja, snalažljivosti i enciklopedijskog znanja.

Tvrdi da nema nikakve specijalne pripreme za kvizove. Jednostavno informacije 'hvata u letu' i koristi ih u kvizovima. Naprimjer, on čim čuje za neki fudbalski tim teško ga poslije zaboravi, a kako reče, može deset puta da pročita da je Gogen naslikao neku sliku i opet neće zapamtiti.

„Motiv da učestvujem u kvizovima mi nisu nagrade. Da se ne lažemo, jesu važne, ali nisu presudne. Da je tako nikad ne bih otišao na kviz na Hepi televiziji, jer tamo sve što dobiješ je knjiga, eventualno neko putovanje. Pamtim sretna vremena kad je bilo suhomesnatih proizvoda. Sad više ni toga nema'', u šaljivom tonu nastavlja otac jednogodišnjeg Milana i suprug Biljanin, koji prosto voli da se takmiči, da stiče zanimljiva poznanstva, a nije mu mrsko ni kad ga prepoznaju u pekari ili prodavnici.

Najveća nagrada osvojena u nekom od kvizova je sa posljednje 'Potere'. Kad je podijele na sve takmičare i oduzmu porez, dobiće nekih 400 evra. Smatra da su kvizovi u Srbiji obezvrijeđeni, te da trenutno ne postoji kviz u kome može da se osvoji neki veliki novac, 'ali opet je i to bolje nego da ih nema nikako, kao što je slučaj u Republici Srpskoj, odnosno Bosni i Hercegovini, uopšte'.

Porodica mu je najveća podrška, a kako reče kritičara uvijek ima i biće ih i to u smislu ''kako, majke ti, nisi znao ono pitanje?'' Ne sekira ga puno šta drugi kažu, jer je svjestan činjenice da je mnogo lakše gledati kviz iz fotelje, nego se preznojavati od treme i reflektora u studiju. Ne bi volio da mu protivnik ikad bude Sanja Žarković. Takođe, Trebinjka, jer spada u tri najbolje žene kvizaša u Srbiji. Misli da bi tada imao veću tremu čak i od one koju ima kad sebe gleda na malom ekranu.

„Bez obzira na sve, kvizovi su mi hobi. Za sad imam mnogo važnijih stvari u životu, a to su supruga i sin. Dobro, i Crvena Zvezda!“

BEZBROJ ANEGDOTA SA SNIMANJA KVIZOVA

''Na jednom snimanju 'Slagalice' pred igru ’Skočko’ Milka Canić je prekinula snimanje. Momak iz režije je glasno vikao na nju. Zvao je da dođe u režiju. Poslije par minuta svađe, ona se vratila sva uplakana. Plače žena, a ja računam sačekaćemo da prestane, pa nastaviti sa snimanjem. Ali ne. Već kreće špica za igru, a ja treba da rješavam prvi. Gledam one znakove, gledam nju kako plače i iako sam iz prve našao tri znaka, a od toga dva su bila na svom mjestu, do kraja nisam uspio naći rješenje. Skroz me je dekoncentrisala''.

''Drugi put, prije dvije godine, snimamo ''Slagalicu''. Tišina. Slažemo slova, a u studiju pored se snima neka emisija sa narodnom muzikom. Sto puta ponavljaju „Od izvora dva putića“. Nije da ne volim tu pjesmu, ali mi nije legla, složio sam devet slova, a moj protivnik jedanaest''.