174820.jpg (171 KB)

Многе приче и легенде из народа живе дуже или краће, све зависи од вјештине причаоца и садржаја. Једна од њих, која траје вијековима, или како се у народу каже "од памтивијека", живи у љубињском крају, и говори о стално зеленом храсту или дубу. Доводи се у везу са периодом боравка Светог Саве, још док бијаше принц Растко, док управљаше Захумљем и Херцеговином.Тада је, каже прича, када се одморио у хладовини његове крошње, благословио стабло да буде стално зелено. Тако и би, до данас.

Вјеровање у благослов Светог Саве, легенда, бајковито дорађена истина, научно још недоказана врста или нешто сасвим друго, све је то у једном стаблу стално зеленог храста, под Мосуром, у Банчићима код Љубиња. Зову га још и дубом Светога Саве. Откуда год да му се долази, посебно када лист осталог дрвећа опадне или изгуби боју, зелени храст ће вас дочекати, са незнатно промијењеном величином крошње. Све генерације Љубињаца, у раном дјетињству, прихватају причу о зеленом храсту.

- Живим с тим од почетка и није ми више чудно, ово јесте феномен, ми смо срасли с тим, живимо с њим. Феномен је што су многи људи истраживали и нису утврдили, он вијековима ту стоји и крије тајну свога поријекла - каже Раде Ликић, публициста и хроничар.

Зелени храст, украј некадашњег караванског друма, расте у камену и из камена. И кора му је добила камену боју. Истиче се кад пред зимом устукне зеленило са осталог растиња, па и других храстова.

- Ако он памти та времена Светог Саве, оно што је забиљежено у легенди, ту легенду можемо подупријети чињеницом – ово је Захумље, овдје је Растко као принц био, овдје је ишао у лов, можда је су му ту стопе гдје ти стојиш или камерман, недалеко одавде је црква на Мишљену, гдје је столовао - прича професор Ратомир Ћук, историчар књижевности.

Причаоци легенду учвршћују и чињеницом да неке старосједилачке породице са банчићке површи прослављају Светог Саву. Чудо или необјашњена природна појава, али, још нема чврстих научних потврда о каквој врсти је ријеч. Први је научну забиљешку оставио аустријски ботаничар у другој половини деветнаестог вијека, дао му име, и уписао - то једини до тада познати примјерак.

-Чудно је, не знамо како се ту обрео, чак су неки биолози говорили да је он први или посљедњи примјерак своје врсте - наставља причу је Ликић.

Прошлога љета, чудом, поред стабла зеленог храста изникла је младица. Је ли ријеч о предсказању, закону природе, вјеснику, ко ће га знати. Слути на добро. Иначе, зелени храст плода не даје, или се појединачно ријетко појави.

- Био сам присутан, чини ми се зими, налазили смо по који, мален, неко је покушао да га исклија, није успјело то клијање - додао је Ликић.

Причу наставља и професор Ћук.

- Симбол јесте, ја сам гледао ту малпорије, изненадило ме, хоће ли моћи остати, али ми се учинило да је из коријена, али нема младица сто метара или пет километара од њега, он је ту - каже Ћук.

Гријех је, каже, опет, прича, убрати младицу или не дај боже грану са зеленог храста. Ко то уради, потврђује предање, стићи ће га казна.

Спорадично, у текстовима ученијих ботаничара, појављивале су се тврдње да је зелени храст у Банчићима најсличнији македонском зимзеленом храсту, чак и врсти храстова са неких грчких острва. Није потврђено да су исти. Али, исто је значење у хералдици и култном вјеровању свих народа– храст је симбол чврстине, постојаности, трајности.