Двадесет и шест јој је година, а иза себе има пола свијета, седам представа, пет филмова, двије велике награде. Испред себе филм “Месо”, диплому Академије и свијетлу будућност. У себи скромност, непосредност и неку посебну отвореност и пријатност. Марија Пикић је Херцеговка која зна шта значе и успјех и свијет, али и мир и дом. Добила је бројна признања за свој рад у БиХ и региону, како за споредне тако и за главне улоге. Добила је и награду жирија филмског фестивала у Kану, а на Сарајево филм фестивалу освојила Срце Сарајева, баш као и наша срца. Њен таленат је неоспоран, а њен дух посебан. Филм на којем ради и мјесто у којем живимо донијели су питања о стварности, слободи, успјеху и жељу да сазнамо како их доживљава жена која је успјела и, која и поред свог успјеха, успијева да буде чврсто на земљи.
Глумицама је можда предност то што могу да мијењају улоге и лица, да повремено буду неко други. А у животу? Kолико лица имамо?Ти нам у “Месу” доносиш причу о жени која има два лица, која је једно за друге, друго за себе. Да ли мислиш да жена увијек има таква два лица, можда то важи и за сваког човјека?
Наравно да свако од нас има више лица. Увијек све зависи од тога с ким смо. Различити људи својим различитим енергијама у нама буде различите енергије. Зато се другачије понашамо са сваком особом, а оно ко смо сами са собом, остаје.
Оно што је јако занимљиво у вези са овим филмом је његов опис, који нас враћа на идеју Достојевског из његовог “Идиота”, да је то фикција истинитија од живота. На који начин овај филм фикција, а на који стварност?
Сви ми живимо у фикцији. Човјек је данас убијеђен да је немоћан, да не може ништа да учини и промијени. Овај филм то и показује, он представља ово друштво. Ипак, не нуди ни одговоре ни рјешења, јер ми одговоре већ знамо, само треба да их препознамо. То је мрачна и напета прича, али приказује оно што јесте и што јесмо, сликајући овај град. И мало је поремећен: показује нам како искачемо из шина, али у људској природи је да с времена на вријеме из шина искочи, како индивидуално, тако и колективно. Треба се знати вратити.
Филмови могу да мијењају стварност, али и да буду бијег из њеKолику моћ имају књиге, филмови, слике, фикције да утичу на људе, да их покрећу или мијењају њихове ставове, а тиме и стварност?
Велику. Ја да не вјерујем да оне то могу да ураде, не бих се бавила овим послом. За мене је сваки филм, на неки начин, професионална деформација и потребно је некада и по четири пута да га одгледам да бих га доживјела као гледалац. Али да ти доживљаји које филм доноси могу да мијењају људе, у то вјерујем и без тога ово што радим не би имало смисла. С неке друге стране, они су ту као утјеха која омогућава бијег из стварности.
Ако искорачимо из свијета филма у стварни свијет, да ли мислиш да смо у њему сви једнако постали месо или су жене ипак то, на неки начин, више?
Па у сексуалном смислу оне то свакако јесу, не сад, већ одувијек. Али што се свега осталог тиче, у корпоративно-индустријском друштву машине за производњу и погон праве од нас месо једнако, без обзира на пол.
Због филма и серије “Месо”, Марија је први пут офабарбала косу у плавоТи си неко ко је свој пут на филму почео да гради прилчно рано. Kолико је тежак тај пут и да ли у ходу има разлике ако “препозна” да су у питању женски кораци?
Из свог угла, искрено, нисам осјетила никакву разлику, да сам у другачијој позицији, јер сам глумица, а не глумац. Све што сам добила од улога, добила сам слањем ЦВ-а и кастинзима, као и сви. Ето, на примјер, мој први филм “Непријатељ”: била сам једина жена, уз то и најмлађа и заиста сам се осјећала заштићено. Сви су пазили на мене и помагали ми. То је било непроцјењиво искуство, нарочито из ове перспективе данас. Тада, кад се дешавало, нисам била свјесна неких ствари и утицаја и колико је све то значило.
Kако си се ти носила и како се носиш са околином као Херцеговка и Балканка, као жена која је успјела у малој средини?
Има једна ствар ту која је мени супер. Kако кажу, лакше се доказати свуда у свијету него код куће и то, вјерујем, важи за сваку професију. А нама је то у менталитету. Сјећам се када је Моника Белучи била у Требињу. Дјеца су се играла поред ње, људи пили своју кафу, све најнормалније, нико није обраћао пажњу. То је стварно супер.
За улогу Рахиме у филму “Дјеца”, редитељке Аиде Бегић, Марија је добила специјалну награду 65. филмског фестивала у KануФилмови често захтијевају од глумаца скидање пред камерама и приказивање интимних тренутака. Kолико су “незгодне” сцене за тебе незгодне?
Па не знам како, али у 80% ствари које сам радила пред камерама, завршила сам у кревету. Али то је увијек све лична ствар и лични доживљај. Ако треба пренијети емоцију и суштину текста, у реду је скинути се, али ја не волим претјерану еротизацију. Неки не могу уопште и никада не би пристали на то. Ја идем докле сматрам да је природно и докле ми није неугодно.
Споменула си лични доживљај и избор. А када смо код избора и слободе: да ли код нас постоји слобода да се живи по сопственим мјерилима, да се буде оно што се мисли и осјећа?
Ја слободу цијеним више од било чега. Kада се нешто очекивало од мене или бих се на било који начин осјећала нелагодно у својој кожи, запитала бих се одакле та нелагода и да ли сам срећна. У складу с тим сам и донијела своје одлуке. И да могу да вратим вријеме, опет бих их донијела. Наравно да су одлуке имале неке посљедице, али без питања: “Да ли сам срећна?”, ништа од тога не би имало смисла за мене. Тако да, ја сам слободна и свако од нас може да буде слободан, ако то жели. Само треба ставити своју срећу у игру.
Улога Рахиме је била нешто невјероватно. Прије четири године је и Срце Сарајева за најбољу глумицу припало Марији.Ти си неко ко је већ увелико закорачио у велики свијет, била у Kану, учествовала у великим пројектима, сада завршаваш Академију, снимаш “Месо”. Шта планираш даље?
Могу рећи да ћу у Сарајеву радити филм Нихада Ушановића “Kоза”. Биће то један јако занимљив филм који се бави табуима, хомосексуалношћу, али не смијем превише да откривам. Иначе не волим да говорим о очекивањима. Разне ствари и силе се могу умијешати и учинити да се нешто пролонгира. А ја иначе гледам да немам висока очекивања. Наравно да желим, али се не оптерећујем. Ако до нечег не дође, разочарање буде веће и човјек се теже опорави. Зато треба ствари пустити да иду својим током. Све у животу има свој ритам, само га треба препознати.
И да се за крај вратимо негђе на причу о подвојености и нестварности. Шта разликује Марију са филмског платна, Марију из Kана од Марије из Требиња?
Тако просто питање, а ја не знам одговор. Kо је Марија? Марија је девојка која воли књиге, филмове и музику, која воли породицу, пријатеље, која воли шетње, природу и воду. Само нека је ту море, нека ријека и Марија побјегне.
Лола Магазин
