ТРЕБИЊЕ │ Спортска прича младе требињске тенисерке Маше Перовић, једне од најталентованијих такмичарки на тромеђи Хрватске, Црне Горе и БиХ, по свему је атипична. До успјеха, а то су одлични пласмани на бројним турнирима у Црној гори, РС и БиХ и Хрватској, дошла је на заобилазни, и поприлично тежак начин.
Све ће бити јасније када се зна да Требиње има два терена. Оба земљана. У посљедњем периоду захваљујући великој помоћи требињског бизнисмена Братислава Пиџуле, који им је уступио просторије некадашњег складишта, добили су покривени терен. Мало. Премало за малу армију тенисера Тениског клуба „Тини“, чији је и Маша члан, и која је сваког дана све бројнија. Срећом, па је ових дана михољско љето поприлично затрајало, јер да је другачије, тешко би се нашли слободни термини за рад.
„У претходном периоду, док нисмо адаптирали наш покривени терен, када год би била киша отац ме је возио у Билећу. Јер у овом граду постоје одлични терени. Онда би услиједили напорни тренинзи. Мечеви се онда лакше поднесу“, каже Маша Перовић.
Бираним ријечима о таленту ове требињске тенисерке изразила се покојна Јелена Генчић, један од доајена „бијелог“ спорта, спортска учитељица бројних шампиона. Прије пар година на Копаонику-Луковска бања, на једном тениском кампу покојна Генчићева је била пуна ријечи хвале о таленту Маше Перовић.
„Чињеница је да Маша има добру подлогу, има таленат што су најважнији предуслови да неко буде шампион. Али има ту још много рада. Јер тенис је прави мозаик у коме свака коцкица има своје посебно мјесто. Када се све то поклопи постаје се шампион“, каже тренер Тениског клуба „Тини“ Владица Сазонов.
Неопходно је учешће на бројним тениским камповима јер у тенису се ништа не догађа случајно. Све је плод великог рада. Рада али и одрицања. Полугодишњи боравак у кампу негдје у иностранству 20. 000 евра. То је поприлична свота и за много богатије средине од требињске. Али упорност је нешто што је урођено, без ње нема резултата.
„Морам још много да радим. Планирам да одем на неки од тениских кампова. Посједујем и међународну лиценцу. Ту су скаути, и ако се нађем у њиховим биљежницама не сумњам да могу играм на баш високом нивоу. Наредну годину све ћемо подредити наступима на ИТФ турнирима за сезону март октобар“, каже Маша.
А до тада пред њом је још доста одлазака на тренинге, мечеве, путовања, кампове. Нормално, Маша, њени родитељи и тренер се надају да ће током зиме обезбиједити неопходна финансијска средства, јер су то све турнири који се играју у околним државама. И док друге дјевојчице сањају своје снове, Маша има само један – да заигра на Вимблдону и освоји га.
„Будућност припада онима који вјерују у љепоту својих снова“, неко је давно рекао. А зар постоји љепши сан од освајања Вимблдона.
Р.М.
