Бивши жељезничар из Диклића Милован Милановић, који већ дуго „гази“ девету деценију, стигао је у требињски Дом пензионера прије пуних шест година, 2011., негдје о Васкрсу, када је, ненавикао да не ради ништа осим гледања телевизије и бесциљних шетњи, одлучио да прави макете мостова који су га, како каже, одувијек фасцинирали као импозантне грађевине и цркава којима се дивио на један другачији начин.

Почео је, у ствари, најприје радити са храстовом кором коју је лијепио за флаше,  правећи од њих прелијепе украсне и уједно и употребне предмете, али му је то с временом изгледало сувише једноставно па је прешао на грађевине, најприје „саградивши“ минијатурну цркву, а онда и мостове и друге украсне предмете.

„Кад сам видио да ми то иде, након цркве сам направио имитацију огњишта са божићним ражњем који ми зовемо веселица, а онда сам наизмјенично правио минијтурне цркве и мостове, најприје Арсланагића – Перовића мост, па остале“, каже чика Милован.

Стрпљења има, времена му не недостаје, само му фали материјала и алата, али се некако код столара снађе за материјал, а алат је сам направио, јер се, како каже, састоји од клијешта, бритвице, ножа, шмиргл папира и ситних пиручних стварчица.

Након што је недавно довршио требињски Камени мост, мало ће, каже, и паузирати, јер је већ кренуло прољеће, а са овим годишњим добом иду и радови око пчела, једине занимације која му је од некадашњих бројних послова у Диклићима преостала.

Као да је једва чекао да помене своје село, каже да га у Диклићима чека пчелињак од око седам-осам друштава, око кога ради он сам, поправка кошница коју такође ради са пуно љубави и тако до јесени, када се поново враћа своме хобију, јер је прављење макета једина занимација која му остаје у данима када се не може пуно излазити вани.

„Немојте ме питати о заради, ја ово не радим због зараде и никада ништа нисам продао, а доста тога сам поклонио. Дом пензионера јесте добра установа и не могу се ни на шта пожалити, али ово није моја кућа да би ја овдје развијао неку радионицу, већ у својој собици на овај начин само прекраћујем вријеме које је боље искористити овако већ да гледам политичаре на телевизији, или да трошим вријеме распредајући о томе који је од њих бољи. Мислим да је боље то вријеме потрошити у нечем креативном, али да не би избјегавао ни пријатеље, велим да је боље да им израдим и поклоним неку макету, па ћемо о њој причати“, наставља Милован у шаљивом тону.

Тако је израдио и макету једне цркве плочаре како би је поклонио требињском Црвеном крсту, чији је секретар Александар Копривица оставио нарочит утисак на њега, својом добротом и племенитошћу.

Уздишући за некадашњим временима у којим је готово сваки становник његових Диклића, а до укидања жељезнице их је било доста, био и земљорадник, и чобанин, и пчелар, Милован каже да од пчеларства никако не може одустати, јер се на њиховом примјеру људи требају угледати, па би другачије и поимали и живјели живот.

Једно је вријеме куповао даску, сушио јек, правио кошнице, док данас само поправља оно што је накад направио, израђујући рамове и на начин како му одговара – стрпљиво и смирено, онако како је у животу навикао.

Каже да тако ради и своје макете, стрпљиво и смирено, јер дрво није папир па да трпи писање и брисање.

„Ја немам никаквих справа, угломјера и шестара, како би одредио какви ће бити лукови на мостовима, кров на црквама, само мјерим висину и ширину и цртам руком, из своје главе без икаквих шема. Прођем само неколико пута мостом који радим, вратим се да поново погледам ако нешто нисам сигуран како ћу урадити и довршавам опрезно и полако“, додаје овај стари жељезничар који одавно у себи носи жељу да у дрвету овјековјечи праву жељезничку пругу.

Неке дијелове за тај рад је већ и направио, припремајући се да ради локомотиву-парњачу испред старе жељезничке станице, јер је парњача, како каже, била његов извор прихода, извела на пут његову дјецу, па му и данас даје пензију, али за то тренутно нема ни материјала ни алата.

Каже да се, са друге стране, није смио ни усудити на овај подухват јер не зна хоће ли је моћи вјеродостојно пренијети на дрвету, што би за њега било поразно, иако га, нашали се се поново, „нико не би ружио“.

„Можда ћу се на јесен вратити поново овој замисли, али не желим обећавати, јер ће ово неко прочитати, а ако ја не испуним обећање бићу посрамљен, с обзиром да сам се увијек у животу трудио да испуним оно што обећам“, каже даље.

Колико год то чудно изгледало, Миловану је тешко прихватити чињеницу да људи све више лажу једни друге, да се цјелокупно друштво све више мијења, да се мијења и вјера , да се не поштују обичаји, што га је и понукало да направи малу макету бадњака и веселице.

Каже да га нарочите емоције преплављују када је Божић у питању, не само због некадашњих обичаја налагања бадњака, већ и због тога што се некада у те благе дане није смјело ни свађати, нити ишта лоше говорити, а ако је ко био у завади – тај се на Божић морао мирити.

Зато каже да воли радити и макете цркава, најприје користећи дреновину, али, будући да ју је тешко обрађивати и она с временом мијења боју, прешао је на јавор – дрво лагано за обраду, без сржи у средини.

„Још док сам био момак дошао је код нас један са Брда и донио јарам за волове на продају, лијеп, лаган за рада, бијели се и одмах ми западне за око. Питам га пошто је, он удари богами добру цијену, али сам је одмах прихватио – толико ми се свидио. И нисам се покајао, јер ме је тај јарам дуго и дуго служио. Е, тад сам заволио јавор и кад би било какав сеоски предмет био урађен од јавора, добро нас је и служио“, тврди он.

Милован је касније и сам правио те сеоске употребне предмете, а сјекире и друге алате и данас насађује за пријатеље, што наизглед изгледа једноставно, али се најприје дрво мора пажљиво одабрати, добро осушити и касније обрадити.

Жалити за тим временом, како и сам каже, нема користи, јер, жалио не жалио – у Диклићима се више ни фрезом, ни мотиком, а камо ли ралом и воловима земља не обрађује, не чује се одавно ни писак локомотиве, ни пјесма дјевојака и момака, а све је мање, нажалост, и људскога гласа.

„Само двојица-тројица људи повремено долази и обрађује нешто земље, што је, само да дођете и видите, туга једна велика. Да је неко шездесетих, седамдесетих година слико село са једне тачке и сад поново дошао и слико са те тачке – нико не би препознао да је то исто село, сада зарасло у трн и шибље, некад цвјетало у бехару свакојаког воћа, али шта ћеш, вријеме све…“, завршава своју причу стари жељзничар и садашњи макетар.

Још дуго је, након што смо окончали онај официјелни дио разговора, Милован превртао по рукама један дио будуће локомотиве старога „ћира“ и причао о Диклићима, момковању, старим добрим временима, па се све на једно враћајући – никако му није јасно зашто се укиде жељезница и како опустје онакво село…

СВЕ ХВАЛЕ ЗА ДОМ ПЕНЗИОНЕРА

Особље дома пензионера с поносом истиче радове својих штићеника, за које су у холу поставили и посебну витрину у којој је изложено највише Милованових радова.

Он сам такође истиче да су сви предусретљиви и врло радни и љубазни.

„Ако би овдје било примједби, било би само за нас станаре, јер се ови људи за нас брину као да смо њихови најрођенији“, додаје он.