Да просјечног антихерцеговца упитате што све спада под Херцеговину, вјеројатно не би знао одговорити. Херцеговина је у тим главама понајприје један имагинарни простор за пројицирање властитих фрустрација, нешто попут појмова Балкана или Балканца, који су „Западњаку“, у овом случају хрватском малограђанину, потребни да би се он, одмјеравајући се о такву конструкцију, осјећао културан, поштен и фин.
Он отприлике зна гдје се Херцеговина налази, али му њезине границе нису сасвим јасне. Тако им се „Херцеговина“ често протеже и на босанско Ливно, далматинску Загору па чак и цијели динарско-штокавски простор и шире. Неки дежурни антихерцеговачки шовинисти су недавно увели чак и појам „политичког Херцеговца“, који добро дође ако се нађете пред чињеницом да у некој афери међу судионицима нема ниједног човјека поријеклом из Херцеговине.
Можете их тада назвати „политичким Херцеговцима“, па макар се човјек презивао и нпр. Загорец. При свему томе потпуно се губи из вида да је Херцеговина знатно шира и шаренија. Да у њој живе не само Хрвати, већ и Срби и Бошњаци-Муслимани. Да Херцеговина није само шкрти камењар, већ и плодна долина Неретве, с надалеко најбољим воћем и поврћем, да захваљујући хидроелектранама на Неретви има и своју енергију ни неке од најбољих индустријских погона у овом дијелу Еуропе (мостарски „Алуминиј“). Потом, заборавља се и да је Херцеговина великим дијелом и урбана - Мостар је нпр. још у аустроугарско вријеме био индустријализиран, имао је и рудник и творнице, и жељезницу и синдикате, и кино и хотеле, касније и свеучилиште, аеродром, казалишта... Па и стандардног прволигаша у ногометној лиги бивше државе. Е ако то није урбана средина, онда не знам што јесте....
Антихерцези не знају да је Херцеговина Еуропа у малом, да се у њој може и скијати и купати у мору, али и пушити у кафићима и јести прстаце. Херцеговина има Међугорје, једно од највећих маријанских светишта на свијету. Али има и има најбоље и најживље регионалне интернетске портале у „Југоисточној Еуропи“. Занимљива је ствар да за Херцеговце говоре како су заостали и конзервативни, а с друге стране су им као симбол почетком 90-их пришивали мобител, којег су касније, кад је појефтинио, сви набавили. Тиме се потврдило да је тај, наводно конзервативни народ, био визионарски отворен према новим технологијама, што он-лине Херцеговина данас најбоље потврђује.
Мало је подручја која су Загребу тако близу, а многим његовим грађанима тако непозната попут Херцеговине. Стереотип о Херцеговини и Херцеговцима задњих година је толико хипертрофирао да је у потпуности замијенио стварност, као неки големи симулакрум, који све мање има везе са својом основом, а све више почиње живјети неки свој самостални живот у митовима регионалних шовиниста, који се редовито подгријавају пред сваке изборе.
„Херцеговац“ се у том сплету стереотипа, без изнимке приказује као епски настројен, рурални католички десничар. Велики Хрват и још већи лопов. Но, оно што редовни конзументи антихерцеговачких митова не знају су Херцеговци и бројни Срби и Бошњаци. Око половице Херцеговаца су Хрвати па је тај први стереотип напола точан. Чак су и неки истакнути српски и бошњачки националисти, нпр. Вук Драшковић, Војислав Шешељ, Русмир Махмутчехајић и др., Херцеговци...
Друга, наизглед саморазумљива теза о Херцеговцима је да су сви без изнимке десничари. Но гдје ту онда спадају ликови као што је Kоњичанин Анте Марковић или Мостарац Предраг Матвејевић? У Хрватској се вјерује се да су сви Херцеговци ХДЗ-овци, но данас их у врху ХДЗ-а нема, но зато су у водству СДП-а више него знаковито заступљени – довољно је споменути тролист Милан Бандић-Љубо Јурчић-Јосип Леко. Херцеговина се замишља као простор у којем се све одвија у епском тону. Но, права је истина да је та наводна епска вукојебина дала највеће лирске пјеснике хрватске, српске и бошњачке књижевности – Антуна Бранка Шимића, Алексу Шантића, Мака Диздара.
Неки самопроглашени заштитници „правог“ Загреба (а по таквој изворности град би, ограничен на природни прираст и досељавање само људи из ближе околице, остао насеље габарита Kрижеваца, некоћ такођер сједишта Сабора) који управо Херцеговце прозивају као уништаваче његове урбане традиције, заборављају нпр. да би се гласовита „Загребачка школа цртаног филма“ с правом могла звати и „Херцеговачка школа цртаног филма“ будући да је њезин утемељитељ и најистакнутији представник Билећанин и оскаровац Душан Вукотић. Занимљиво је да поријекло из мале источнохерцеговачке опћине Билећа вуку још два оскаровца - Kарла Малдена, правим именом Младен Секуловић, добитник оскара за епизодну мушку улогу у филму Трамвај зван чежња из 1951. и Даниса Тановића, којег не треба посебно представљати.
Знаковито је и то да се никада не спомиње да је доајен загребачког новинарства Веселко Тенжера – Херцеговац. Насупрот наведенима, херцеговачко поријекло се редовито напомиње уз сваког нашег земљака који се прослави примитивизмом или криминалом. Док нпр. уз јуниорске успјехе тенисача Марина Чилића није стајао новински наслов „Херцеговац освојио Роланд Гаррос“ већ „Хрват освојио Roland Garros“. О ногометној репрезентацији да и не говоримо. Дакле, као што је један мудар земљак недавно примијетио - у добру Хрвати, у злу Херцеговци! Већ два десетљећа се говори о херцеговачкој мафији, која је у приватизацији наводно опљачкала Хрватску. Уза све наведено, знаковито је да се никада не говори о „истарској“, „загорској“, „далматинској“ и сл. мафији у транзицијом похараном господарству.
О томе што је почетком деведесетих било с Ином, ТДР-ом, Загребачком банком, Телекомом, бродоградилиштима... Али се о пар херцеговачких господарских риба средње, чак и ситне категорије годинама говорило у толикој мјери да се стјецао дојам да су њихови маргинални лоповлуци кључни за господарско осиромашење земље. С буком која се диже око херцеговачког лопова може се мјерити само шутња око успјешних херцеговачких подузетника који су спасили творнице и запослили стотине људи нпр. у Бјеловару или Осијеку.
Осим тога, Херцеговина се непрестано спомиње и као сексуално конзервативан крај, а дала је, рецимо, Љубушака Ибрахима Бацкеyа Јакића – прву и једину велику порно звијезду с простора бивше Југославије и Мостарца Фрању Милићевића, званог Аба Азиз Макаyа, оснивача Kомаје, секте која сексуалност уздиже на највише, сублимне, разине. Уз све то, не тако давно смо имали прилику гледати згодан аматерски филм с Херцеговцем у главној улози... Дакле, Херцеговина нипошто није затуцана и сексуално конзервативна средина.
Иначе, за оне који желе упознати рокерску Херцеговину, и то у њезином “најозлоглашенијем”, западном дијелу, од срца препоручујем љетни фестивал West Herzegowina Fest , прави мали херцеговачки Wоодстоцк, који се сваког љета одвија у другом граду. Док су на јадранској обали рокали народњаци, некакав данце, пјена-партy и остали потрошачки облици празне забаве, крајем српња се тамо догађа rock'n'roll.
Све је то Херцеговина, земља миљама далеко од стереотипа некаквог забаченог камењара на којем живе шверцери који исисавају хрватски прорачун.. Но треба истакнути и то да сваки стереотип, да би се одржао мора имати барем неке примјере који га потхрањују. Негативном имиџу Херцеговаца у хрватској јавности обилно је допринијело неколико задриглих, примитивних и приглупих ликова који су, будући да одговарају стереотипној слици Херцеговца, увијек добродошли гости у антихерцеговачким медијима. Њима су сва врата, тј. сви екрани отворени, да причају, тј. бламирају себе и Херцеговину као њезини самозвани „гласноговорници“, о чему год хоће. С друге стране, интелигентан, култивиран и елоквентан Херцеговац, врло ријетко се види у медијима.
Вјеројатно и зато што има паметнијег посла... Стереотипни Херцеговац приказује се као примитивац коцкасте главе, који се накрао на рачун хрватске сиротиње па сад живи у вилетини и вози најновији мерцедес, из којег крочи у мокасини и бијелој чарапи па се, док му кило злата звецка око шије и чачкалица вири између ријетких зуба, убацује преко реда подићи лажну ратну инвалиднину... Има их и таквих, али ништа више него из било које друге регије. Но већина Херцеговаца у Загребу су безрезервно завољели тај град и уткали своје судбине у тај град поштено радећи цијелог живота. Ради њих и ради њихове дјеце једино и вриједи разбијати те ружне стереотипе којима се настоје постићи најјефтинији политички поени, не питајући се колико ће честитих људи тиме бити неправедно повријеђено. А с друге стране, за колико ће добронамјерних људи, једна фасцинантна регија остати потпуно скривена...
П.С. Након што сам већ завршио текст, назвао ме колега који ради на Институту “Руђер Бошковић” па ме је тај позив подсјетио да сам заборавио навести да је, наравно, и Руђер Бошковић поријеклом Херцеговац, и то из села Орахов поред Равног.
Нино Распудић/ Глас Требиња
