provod

Недавно је обиљежен свјетски дан младих, а тим поводом многи су писали колумне и текстове о проблемима младих људи у Босни и Херцеговини. Дуги низ година и сам сам често говорио и писао о бројним проблемима младих, великој незапослености, масовном исељавању.. Ипак временом сам схватио да млади нису жртве већ носиоци система, да сносе највећу одговорност за стање у којем се налазе, те да нажалост добар дио младих чине конформисти који не осјећају никакву одговорност према заједници у којој живе.

Чешки писац и дисидент Милан Kундера писао о неподношљивој лакоћи живљења, а већина младих управо жели да живи лагодно без пуно рада, одрицања, образовања... Једина амбиција младог човјека у Требињу је да добије посао у ХЕТ-у или Електропривреди, а ако баш не може у електро-енергетском сектору онда у градској администрацији или некој другој јавној установи и предузећу. Сви желе хљеба без мотике, да се ујутро јаве портиру на уласку у ХЕТ, одиграју неколико партија пасијанса на рачунару, на паузи попију кафицу и прелистају штампу, и без пуно стреса, посла и труда са добром платом и лагодним животом дочекају пензију.

До посла у ХЕТ-у и јавној управи долази се искључиво са партијском књижицом и бројем прикупљених „сигурних“ гласова, па због тога не треба да нас чуди нагли пораст интересовања за политику и велики број младих који се појавио на листама владајућих Партија. Kо ће се мучити, борити за праведније и боље друштво јер је много лакше и конформније уклопити се у накарадни систем и довољни снажним лактањем запети за око локалном партијском моћнику који ће вас прогурати и убацити у јавно предузеће које контролише као награду за истакнут допринос Партији. Нико нема визију и јасан програм шта треба урадити и како изаћи из хаоса у коме живимо, нити то уопште интересује већину људи. Готово да се на прсте једне руке могу набројати млади и образовани људи у Републици Српској који су устали против накарадног система и гласно проговорили о бројним девијацијама у друштву.

Док сам радио као новинар у више наврата сам снимао прилоге о младим и незапосленим који су осјетили неправду, били жртве корупције и непотизма. Многи стоички трпе неправду, траже да се о њима пише али да им се не помиње име, и не смију стану пред камере. Ако се неки охрабре и појаве се у медијима, то често има позитиван исход за саговорника јер скрену пажњу на себе, а моћници у страху од осуде јавног мијења брзо реагују и настоје да ријеше проблем и угасе пожар. Моје богато вишегодишње искуство говори да већина њих ућути чим добије посао и ријеши неки приватни проблем, и постаје потпуно незаинтересована за сличне проблеме других.

Доста младих је свјесно величине проблема и не жели да се уклопе у накарадни систем, али временом попусте, одустају да пружају било какав отпор и препуштају се матрици или бјеже трбухом за крухом у неко боље, праведније и уређеније друштво и државу. Апатија, саможивост, страх од моћника и промјена, одсуство било каквог колективног духа и одговорности према широј заједници један су од главних узрока што накарадни систем у коме живимо опстаје деценијама. Умјесто да су вођени бунтом, младалачким ентузијазмом, енергијом и жељом за промјенама, као генерације из 68 и других много тежих времена када су се губиле и главе јер је репресивни апарат био много јачи, млади су постали један од стубова на којим почива накарадни систем. Нико не поставља питање шта ће бити сутра када се све уруши, шта ћемо у аманет оставити генерацијама које тек долазе?

Све док млади буду упорно ћутали, сагињали главе, уклапали се и водили искључиво личним интересима, тешко је очекивати било какав напредак и опоравак. Док год млади и већина грађана буде нијемо посматрала и прећутно подржавала хаос, анархију и пропаст ми ћемо и даље бити на дну, убједљиво најсиромашнија, најнеразвијенија и најкорумпиранија европска држава.

Небојша Вукановић