Malo je ljudi po našim selima koji se na žale ili bar vajkaju na tegobe ili nevolje. Jedni od onih rijetkih, koji svoj život i svoju sudbinu prihvataju stoički, su Petar i Kova Gluščević, ljudi koji najveći dio godine provode u planini, u Popovom dolu na Begovim koritima.

„Ljetos sam navršio sedamdeset godina“, - Perov rezime je kratak – „Evo me još u Bijeloj gori sa svojom ženom Kovom. Ovaj je katun naša đedovina. Kad su moji roditelji zanemogli, mi smo nastavili da održavamo ovo malo stoke i ovu planinu, Bijelu goru".

To “održavanje” odvija se po starim katunarskim pravilima. Danas, kad se govori o novim agrarnim modelima u Evropi, valja znati da katunska organizacija kod nas potiče iz predturskog perioda. U međuvremenu, malo se šta promijenilo...

„Mi iz Nudola izađeno neđe krajem aprila, a lani smo, na primjer, saselili 26. decembra. To je izuzetak, jer je jesen bila fina. Uglavnom, ostajemo do snijega. Kad se vratimo u Nudo, goveda i koze vrtimo u štale, na jasle. Ne puštamo ih niđe, dok ih ponovo ne izdignemo u Bijelu goru".

O Bijeloj gori i ranije smo pisali, pa zato Pera pitam kakva je planina danas...

„Dosta je dobra. Ovaj naš izvor žive vode jedini je u čitavoj Bijeloj gori i u masivu Orjena. Ali, srećom, taj jedan jedini izvor, nikad ne presuši. Kako preko Begovih korita prolazi srnogorsko-hercegovačka granica, Crnogorci su stoku pojili s jedne strane, svi ured, a Hercegovci s druge, i oni ured...

Nije bilo svađe oko vode?

„Nije, jer se sve znalo. Bila su korita i s jedne i s druge strane izvora. Voda se vadila kantama, zato se čeko red. Ako si sad doćero svoje stado, a ja sam iza, onda ustavljam svoje, dok ti ne napojiš tvoje. Ako su korita slobodna, mogu da pojim i tamo i vamo, i u jednom i u drugom koritu, svejedno. Ovo danas što vidite da je ozidano, to je treći ubo na Koritima koga ja znam. Bilo je prije sve prirodno: izvor i česma, a na to su ljudi drvene oluke sveli, pa kasnije od kamena, zatim od željeza, da bi se onda radio drugi ubo, pa treći. Sad sa ovim kaptažama sve se svelo u jednu, kao gustrijenu“.

Danas, ne treba brinut za vodu, jer stoke gotovo nema. Zato, samo ako neko dobro potegne, može podić onu staru pjesmu:

„Oj, da mi je u avgustu, u Bijelu goru pustu, tražit sira i kajmaka, i lijepih đevojaka.“

U Bijeloj gori stoku su izdizali mještani od Grahova, preko Zaslapa, Nudola, Aranđelova, Jazine, do Lastve, pa prema Orovcu. Samih orovačkih koliba bilo je tridesetak...

„Druga sela“ - prisjeća se Pero – „imala se kolibe na Jarčištima. I Vilušani su tu izdizali stoku. Sad, neka su zdravo, od njih nema niko, izuzev ako neko slučajno uzore da posadi vrtić krtole ili malo mrkve. Izađu, obilaze imanja, ali stoku u Bijeloj gori ne drže, nikom više nije do toga".

Ipak, eto, postoje dva izuzetka. Petar i Kova sa njihovih desetak goveda i dvadesetak koza i, uz njih, crnogorski šumar Ćajo Vučetić, do čije je kuće s Korita sat hoda. I on ima nekoliko goveda, a u planinu ne izlazi zbog njih, nego zato što ga služba zove.

„Ovdje je lijepo, ali samo ko voli. Ne bi ni ja mogo da je samo do mene. Sreća je što moja žena više voli držat stoku nego ja, iako sam ja i kao dijete bio u Bijeloj gori“.

Perova supruga Kova potvrđuje da voli baš ovakav život.

„Zdrava sam, koliko se to može znat. Imam jedino malo pritiska, ostalo je dobro. Sada imam sedam krava, telad poduže hranimo. Neke ostavimo, neki sisaju stalno“.

Pada li joj teško toliki posao?

„Ne. I to samo zato što ja to volim. Neki dan, sramota je to da kažem, prodali smo jednu kozu. Zvala sam je Meko. Žao mi je bilo, plakala sam za njom. To nije prvi put. Teško mi pada, kad nešto mora da se proda. Ja to ne dam koliko mogu da nagovorim Pera“.

Kako ti ovdje u planini prođe dan?

„Brže nego u Nudolu. Ja sam ti kao što je nekad bila vojska. Imam raspored za svaki sat i minut. Nemam kad da mislim o drugim stvarima, osim o stoci. Idem, tako, i radim cijeli dan. Brzo pukne dan: dok štogod skuvam, dok odbijem stoku, dok je spratim, dok pomuzem, dok usirim, štale obiđem, šušanj ukupim, a tu je i bašta, i tamo ima dosta posla. Imali smo krompira u velikoj bašti, ovdje pred kućom ima i zeleni. Pero htio da zove nekog da iskopa motikom, da doveze frezu, ali ja to nisam dala. Volim da uradim sama, jer i oko radnika opet ja moram radit, pa mi je lakše da uskopam sama...

Kova je radila u Lastvanskoj zadruzi (u poznatoj “Staklari” kao konobarica), a Pero nekih 25 godina u Industriji alata. Nakon toga je obolio i otišao u penziju. Kad je, ovdje, na Begovim koritima, podvukao crtu, došao je do zaključka da je država bila više uz radnika nego uz seljaka...

„Svi sistemi što su bili nisu obezbijedili opstanak seljaku, a sve živo na zemlji seljak mora izdržavat. Seljak je i onaj američki, iako ga drukčije nazivaju, a seljak je i ovaj iz Srpske, i onaj crnogorski, i srbijanski. Osnovno je problem što nije bio osiguran. Zašto su svi lijepo mogli otići u bolnicu i izvaditi zub, a seljak je moro platit? Zašto sam to ja državi bio miliji i važniji dok sam bio uz mašinu, nego ovdje, u planini, uz stado?!“

Pero je uvjeren da bi danas stvari stajale drukčije da je država odradila svoje, da je izgradila puteve, dovela struju i osigurala seljaka.

„Sad treba nadoknaditi to što je propušteno. Stvoriti uslove da čovjeku bude bolje na svom imanju nego u industriji, za mašinom. Danas podsticaji postoje, ali sve je to mršavo za obične ljude, jer ne mogu se vratit na selo kad ni pecivo za Božić ne mogu kupit“.

Pero ne traži mnogo. Ne smeta mu što nema “ni struje ni televizije”. Ima tranzistor, dvogled i pušku. Doduše, puškom se ponajmanje koristi, ali ipak kaže: “Ne valja kuća bez oružja”...

„Ovo je samoća i planina. Ne znaš nikad kad mogu vukovi naljeć. Ako je stoka sama, sigurno će je prepoloviti. U Jarčištima, nedavno je međed ubio jednog konja. Bila su četiri skupa, jednog su mrtva našli pod jelom“.

Nekad, u Bijeloj gori, šuma je bila veliki biznis. U austrijskom vremenu balvani su krenuli prema Risnu...

„Moj pokojni otac bio je 1909. godište. On je pričo o austrijskim putevima što su vodili na njiove kasarne a balvani su sa Jarčišta žičarom spuštani u Risan. “Voz” je balvane privlačio na te lagere. I kasnije, od 1928. do 1932. bile su neke firme koje su nastavile taj poso. Danas, i od šume je mala, gotovo nikakva vajda. Imaju neke “doznake”, pa se prorjeđuje bukovina. Piše se molba, pa odobrenje, pa se nešto uvati, ako ti treba jelova građa. Ove bi šume trebalo prorijedit, da se ne bi sušile i propadale. Ovako se mlada šuma ne obnavlja. Kolika je šteta kad se redom bere, tako je isto šteta kad se ništa ne dira, pa sve propada. Ranije su bile “planke” (dionice, parcele u šumi) a bralo se i đe su prošli veliki požari ko nedavno, kad je izgorjela silna šuma od Bojanja brda, pa iza Nudola, preko Vučje, uz Bijelu Goru. Hercegovački vatrogasci suzbili su požar od Mičimotike. Sva bi crnogorska šuma za noć izgorila da nisu došli Hercegovci. Što se mene tiče, jedina mi je vajda od šume, to što imam drva za ogrijev“.

Danas, malo ko bere i maline...

„Na malinama se moglo dobro zaradit. Na Jarčištima je bila crnogorska “vaga” i otkup malina. Fabrika “Bjelogorka” bila je na Grahovu, a hercegovačka “vaga” je bila tu pod Koritima. Držali su stražare koji su pazili da ljudi ne uberu maline u Crnoj Gori, pa ih donesu na hercegovačku “vagu”“.

Pitam Pera smetaju li mu granice, a on kaže:

“Smetaju. Volio bi da ih niđe do na ulaz Austrije nema”.

To Pero i ne govori toliko zbog sebe, jer je sva njegova zemlja u Crnoj Gori, on je svoj na svome, ali ima Orovčana koji ne mogu tako reći jer sa vrha Alijina brijega ide “dvostruka granica”: jedna na Jastebicu, a druga preko Ivove glavice na Troglave. Taj je trokut ostao kao posljedica razgraničenja između Turske i Austrije.

Narod priča da je krivac opet jedan Hercegovac. Navodno, on je lažno svjedočio u korist Crne Gore da što više granicu primakne k nama. Tako, iza Ploča, u Dubokim Ledenicima, u Crnoj Gori, ostala je orovačka zemlja. Onog što je lažno svjedočio vlast je kaznila, ali na terenu se ništa nije promijenilo. Tražio se povrat, međutim, Crnogorci nisu popustili. Do rata su Hercegovci na tu zemlju plaćali porez, danas ne plaćaju.

Koliko će tako ostati, niti ko zna niti ko pita. Ipak, stari su uradili ono što je do njih. Poveli su svoje sinove i pokazali im orovačke parcele na suverenom crnogorskom tlu. Da pamte, i prenose svom potomstvu...

Peru i Kovi je cilj da što kasnije sasele u Nudo. Taj cilj pokriven je prostom matematikom: stoka je u Bijeloj gori mnogo jeftinija nego u Nudolu.

„To je zato što je dolje ne puštamo u pašu, stalno je u štali. Iako ja ovdje imam svojih ledina i sijena, za zimu sve moram da kupim. Zavisno kakva je zima, treba nam od 600 do 700 bala sijena. A da je snage, ima trave po Bijeloj Gori, moglo bi se dosta nakosit. Zato su u selu mnogo veći izdaci nego u planini. Kad stegne zime, sve ono što si uzeo za ljeto, sve što si odbio od sira i teladi, moraš uložit u zimnicu. Znači, imaš ali to što imaš - brzo odleti iz džepa“.

Od Lastvana sam čuo da do Perovog i Kovinog sira nije lako doći. Ne treba ni pokušavati, jer je sve unaprijed rasprodato?!

„Istina je“ - potvrđuje Pero – „jave se Kovi telefonom. Neko traži 5, neko 10, neko 15 kila. Sve to pređe preko Kovinih ruka. Nije joj lako, ali ona se ne žali. Srećom, sve krave ne tele se ujedno. Bude i teladi, pa je to Kovi olakšica. Ona muze ručno, i do danas nije rekla da je bole ruke. Mogo sam uzet agregat, ali mnogo troši i diže veliku buku, nije to za planine“.

Zanima me bi li danas, na ovoj porodičnoj ekonomiji u Bijeloj gori, mogla da se održi jedna prosječna porodica?

„Mogla bi, što se mene tiče. Ali danas, jednu porodicu sa djecom, razdvojiti, da jedni budu u planini, drugi u gradu, u školi ili na poslu, nije nimalo lako. Katunsko stočarstvo će potpuno nestati ako ga država nekako ne podrži. Davno je rečeno: „Živi mal, živa muka“, Životarit se može, može se napraviti i veći prihod, ali, koliki god bio, mladi će otić drugim putem. Ako državi to odgovara, ako joj treba Bijela gora bez i jednog čaktara, onda je sve u redu. Ali, opet mi se čini da tako neće moći još dugo“.

Zato ga i pitam šta njega i Kovu drži u planini?

„Ljubav i penzija. Ljubav prema planini, i moja i Kovina penzija. Pomalo penzijice imamo oboje. Imamo i jednosoban stan u Lastvi. Mogli bi u njemu životarit od onih penzijica kao većina naroda naših godina... Ali, najvažnija je volja. Ako nemaš volju, ne možeš ništa radit. Međutim, kad onemognemo, kad više ne budemo mogli izlaziti, što se tiče katunskog stočarstva u Bijeloj gori, biće kraj priče. Ali samo za ova i ovakva vremena“.

Govorili smo s Perom i o brendiranju. On tvrdi da odlična osnova postoji, da je bijeli mrs ekstra-klase i da lako nalazi kupca.

„Osim toga, krajevi od Trebinja do Nikšića imaju i odlično meso. Za razliku od sjevernijih dijelova Hercegovine, gdje ne možeš sjesti, pojesti porciju pečenja, i reći: „Hvala bogu što ručah!“. Sve ti to možeš jesti, neće ti ništa biti, ali nije to – to! Ovdje, na ovom području ima zanoveti, na njoj se stoka deblja a meso dobija ukus koji se samo poželjet može. Od jula i avgusta ovca jede zanovet kao da joj zob davaš. Toliko to ona voli i toliko joj se prima. Šteta je što zanoveti ovdje u Bijeloj gori nema jer je visoko, ona ide negdje do hiljadu metara, ali je zato ima oko Orovca i Nudola, pa prema Grahovu“.

Kako rekoh na početku, Pero nit se vajka nit kuka. To mu ne dozvoljava ni ponos svojstven ovdašnjem svijetu. Ali, ipak jetkim tonom podvlači...

„Ovako neće ići dugo, država će morati da napravi odskočnu dasku za selo. Nešto su uradili sa većim farmama, ali moraju smislit nešto i za nas manje, za porodična gazdinstva. Ovakvi kakvi smo, ne možemo u Evropu, ne bi preživjeli njihove standarde, nemamo života, počeli bi da pucamo kuda nismo nikad. Ali, još je na vrijeme, ako se dalje ne bude dangubilo...

I ako se neko sjeti da, kao dio kulturne baštine planete Zemlje, hercegovačko katunsko stočarstvo kandiduje za UNESCO-listu, kao što je urađeno sa zmijanjskim vezom ili potkivanjem jaja u Kreševu.

Gluščevića kuća

Za katun, Pero kaže da je crnogorska riječ, da je njima došla od Arbanasa? Oni su izlazili u planine, imali dosta stoke. U planinama imali kolibe. Uz kolibe manje mljekare.

Čuvena “Gluščevića kuća” na Koritima nije koliba. To je prava kuća. Koliba je pokrivena šašoljcima (drvenim letvama). Ili pošivena raži. Zato se ovdje i kaže “Gluščevića kuća”.

Kuća od tesanog kamena. Na svu ovu zemlju i u planini mještani imaju tapije. Bez toga, kažu, ne bi mogli “izvadit” nijedan dokument. Preko tapije i porez se plaća.

Ni maza ni majoneza

„I naši stari“ - pričao mi je Pero - „izgonili su u planinu tuđu stoku ali nikad to nije bilo ko na Zelengori, po hiljade ovaca. Kod nas, đe je inokoština, davali bi stoku onom ko je izdizo na katun. Ne bi toga bilo mnogo, možda krdeljak ovaca ili krava. U katunu se znalo ko šta radi. Bili su drveni kablovi, pa su žene, planinke, muzle mlijeko u njih, da bi ga poslije razlijevale na škipe u mljekarama. To je bio pravi skorup. Ni maza ni majoneza. Nego skorup sa škipova. A sve čisto ko u apoteci. Tamo, ni djeca nisu smjela ući...

Koza dobre noge traži

„Koza je“ - kaže Pero Gluščević – „unosna i korisna, ali je velika štetočina. I traži dobre noge. Koze koje su zatvorene u štalu, mnogo pate. One ne mogu bez prirode. Mogu oni sad naći neke posebne rase, pa ih držati na farmi, ali kod nas to ne bi išlo lako. Taman davale 6-8 litara mlijeka, kako se priča. Ima u Grahovo jedan koji ima stotinjak koza ali su mu u štali. Kakva mu je ekonomija ne znam, čuo sam da je Rus. Vidio sam štalu, velika je, lijepo izgleda. Vjerovatno je našao tržište, sumnjam da to mlijeko i sir stižu u Rusiju".

Neđo Marić