nikola-pasic.jpg (99 KB)

На данашњи дан 1926. године умро је српски државник Никола Пашић, један од оснивача Радикалне странке 1881. године и њен вођа, те творац Видовданског устава 1921. године, првог устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Познаваоци историје кажу да је српски народ имао три велика државника - Илију Гарашанина, Јована Ристића и Николу Пашића.

Уз краља Александра Првог, Никола Пашић био је, свакако најпоштованији српски политичар код осталих јужнословенских народа, цијењен због историјских заслуга за свој народ и међународну заједницу у цијелој Еворпи.

Као студент Политехникума у Цириху пришао је социјалистима и прихватио идеје Светозара Марковића и његових руских узора.

По повратку у Србију уређивао је социјалистички лист Ослобођење, а 1878. године изабран је у Народну скупштину.

Послије гушења Тимочке буне 1883. године емигрирао је и у одсуству је осуђен на смрт. Краљ Милан га је касније помиловао.

Одлучујуће је допринио да Србија 1888. године добије устав који је приморао краља Милана да се повуче.

Убрзо по абдикацији краља Милана у корист сина Александра, 1889. године постао је предсједник Скупштине, а 1891. године предсједник Владе.

Доминантну политичку позицију у Србији учврстио је послије доласка на власт краља Петра Првог Карађорђевића 1903. године.

Владу је водио и од 1904. године и потом још три пута. Послије Првог свјетског рата био је три пута и предсједник Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Успјешно се опирао настојањима Аустроугарске против Србије, учествовао је у стварању Балканског савеза упереног против Турске и био одани присталица царске Русије.

Уз краља Александра, од 1914. године регента, предводио је Србију у побједоносним балканским ратовима 1912. и 1913. године и у Првом свјетском рату од 1914. до 1918. године.

Заступао је Краљевину Србију 1919. године на Версајској мировној конференцији и одлучно допринио стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

У службеним разговорима, наводе хроничари, мало је говорио, пуштајући саговорнике да изнесу своје утиске и аргументе, расположења и гледишта, како би дошао до што више обавјештења. У Посланичком клубу или Главном одбору странке говорио је или први или посљедњи.

Најумније главе тадашње Србије и Југославије нису га вољеле, али су до краја његовог живота увијек стајале на располагању мудром државнику.

Пашић је био ћутљив и затворен човјек, ожењен у позној 45. години Ђурђином Дуковић из богате српске породице у Трсту (поријеклом из Котора). Био је отац троје дјеце, Радомира, Даринке и Паве, према којима је био прилично попустљив.

У посљедњим годинама живота Пашић је био прилично толерантан, посебно у корупционашким аферама сина Радомира, што му је крњило углед у народу и умножавало противнике око краља Александра Првог.

И сама Пашићева смрт везује се за прекоре краља Александра Првог у вези са сином Радомиром током аудијенције 10. децембра 1926. године, коју је тешко прихватио.

Том приликом је краљ под налетом бијеса рекао Пашићу да би му било боље да објасни криминалне послове свога сина. Пашића је та изјава толико увриједила да је он одмах напустио двор. Узнемирен због те изјаве краља умро је истог дана.

Пола сата након његове смрти из двора је дошла порука са краљевим писаним извињењем због изговорених ријечи. Нажалост, стигла је прекасно.

Умро је у свом дому на углу Позоришне и Јевремове улице у Београду.

Према свједочењима савременика, оставио је за собом 826.605 тадашњих динара (у вриједности тадашњих 16.000 долара) на штедном рачуну у банци, намијенивши новац за подизање споменика руском цару Николају у Београду у знак захвалности српског народа.