ТРЕБИЊЕ │ Емира и Бећир Беговић у браку су 45 година, а након тридесет година живота и рада у Холандији одлучили су да своје пензионерске дане проведу у Требињу.
Бећир, који је иначе Требињац поријеклом, каже да су кућу у требињском насељу Засад давно саградили, а дефинитивно дошли да живе 2002. године.
Бајрамски ручак
Наши домаћини испричали су нам како они славе Бајрам данас, а како је то било некада.
- Бајрам данас у Требињу разликује се од оног прије, јер сада немамо довољно фамилије, али ипак има их неколико, тако да ћемо их дочекати на бајрамски ручак - каже Емира, иначе рођена Сарајака.
Додаје да ће то бити предвече, да би се могло сједити на балкону и уживати у погледу.
- Обичај је да на Бајрам ујутро мушкарци иду у џамију и клањају Бајрам намаз. Ја практикујем, док мој супруг изађе из џамије, оде да обиђе мезарје и најстарије људе овдје и честита им Бајрам, да направим уштипке са неким пуњењима, за доручак, наравно, направим кафу, коју смо ми навикли да пијемо свако јутро, а за вријеме рамазана то се не може. Онда некако са апетитом баш попијемо ту кафу на тераси и поједемо уштипке - прича нам Емира.
Истиче да онда мушкарци иду да честитају Бајрам, али и њима долазе гости и тако све до ручка и окупљања фамилије око заједничке трпезе.
- Ручак на Бајрам је мало свечанији. Обично то буде печено месо и кромпир, пита, супа и наравно стандардна баклава без које нема Бајрама. Ја сам овај пут увела и једну новину, а то је сладолед, за ове вреле, љетне дане - објаснила нам је Емира са чим ће све дочекати госте.
Наводи како јој је посебно лијепо на Бајрам навече, јер им тада долазе комшије православци.
- Ниједан Бајрам није био да нам нису дошле комшије да честитају и да нисмо провели пар сати у разговору и уживању - истиче Емира.
Најљепши Бајрам 2002.
- У најљепшем сјећању остао ми је први Бајрам када смо дошли да живимо овдје, то је било 2002. године. Спремамо се ми за Бајрам, али никога немамо, нема родбине. Ми онако размишљамо, причамо између себе и одлучимо да ипак осим свечаног ручка, за нас двоје, направимо и закуску, ако би случајно неко наишао. До осам сати навечер били смо сами, сједили и гледали телевизију. Када је зазвонило звоно, нисмо могли да вјерујемо. Све наше комшије православци су дошли да честитају. То нам је најљепши Бајрам био - са сузама у очима се присјетила Емира.
Додала је да и они иду за Божић, Васкрс и Крсну славу код својих комшија, исто као што је било и прије.
- И сада нам је лијепо. Али, тада то изненађење, јер тада није било муслимана, тако да нам сви дођу и пруже руку. Посебно морам да истакнем комшиницу, инвалида, која нема обадвије ноге, а дошла је међу првима и сад дође када год може. То се не заборавља - казала је Емира.
Ни у чему не треба претјеривати
- Ни за Бајрам, баш као ни за рамазан не треба претјеривати у храни, бар је то наше мишљење. Треба нормално јести. Требамо размислити колико љиуди нема ни хљеба да једу, а ми ћемо се разбацивати. На Бајрам се иде од куће до куће на честитање и то обично мушкарци иду. Свуда ће појести нешто. Сваком ко спреми ручак остат ће. Ми оно што нама остане однесемо у имарет, тако да и ти људи осјете радост Бајрама. Али нису сви људи спремни овако нешто урадити, мада би требало - додали су Бећир и Емира.
П. Муцовић/Дневни аваз
