ilustracija_zenske ruke.jpg (127 KB)

Због непостојања сигурних кућа у појединим дијеловима БиХ особе које трпе породично насиље често остају без неопходне подршке и помоћи.

Пише: Марија Манојловић, Дискриминација.ба

Жене које трпе насиље у овим срединама уточиште могу наћи у некој од постојећих сигурних кућа у БиХ, ипак бројни су разлози који их спречавају или им отежавају кориштење ове могућности.

„У сигурну кућу сам дошла у јако лошем физичком стању. Нисам имала представу како се носити са свим тим. Било је јако тешко одлучити се напустити породицу и свој град. Боравак овдје ми значи много, ту сам уз тимски рад особља поново оживјела, ослободила се страха и научила колико вриједи један живот за који се морамо борити. Сигурна кућа је спас за људе који су злостављани, без обзира који је вид насиља у питању“, тако Х. Ђ. описује своје искуство тромјесечног боравка у сигурној кући у Тузли.

Она је због доласка у сигурну кућу морала напустити град у коме живи. Да је којим случајем овај вид подршке и помоћи могла добити у свом мјесту вјерује да би одлуку донијела раније.

Напуштање породице, посла и одлазак из свог града у коме не постоји могућност смјештаја у сигурну кућу, разлози су који спречавају велики броја жена које трпе насиље у породици да се одваже на корак који је учинила Х.Ђ. О томе свједоче и у Женском центру Требиње, невладиној организацији која скоро двадесет година ради са женама које су претрпјеле или трпе породично насиље. Како регија источна Херцеговина нема сигурну кућу,  жене из овог дијела Републике Српске су упућене на оне које се налазе у Бањалуци, Модричи и Бијељини.

ljiljana-cickovic foto_Marija Manojlovic.JPG (215 KB)

„Проблем је што 99 одсто жена не може да напусти своју локалну заједницу из различитих разлога. Неке од њих раде, готово све имају дјецу, па  се одмах створи проблем око њиховог измјештања  од насилника, јер и дјеца имају обавезе и иду у школу. Судски процес се води у тој локалној заједници, тако да их и то спречава.  Код нас у Херцеговини је проблем и што су све сигурне куће у другом дијелу Републике Српске. Конкретно, Бањалука је удаљена шест или седам сати вожње у једном правцу. Због свега овога жене одустају од смјештаја, иако им је потребан“, истиче Љиљана Чичковић, директорица Женског центра Требиње.

У прилог њеној тврдњи иде и бројка жена које су због смјештаја у сигурној кући отишле из ове регије у неки други град. Женски центар постоји од 2002. године а у периоду од његовог настанка до данас ову могућност искористила је само једна жена.

„То је био случај гдје жена није радила, нити је имала дјецу, тако да је она могла да искористи ту услугу. Не могу да бројчано кажем колико је жена које су требале сигурну кућу а нису је прихватиле из наведених разлога, свих ових година, али знам да тај број сигурно није мали. Конкретно, у овом моменту постоји жена која чека да се овдје изгради сигурна кућа да тада напусти заједницу са насилним супругом, јер не може због различитих околности да иде у Бањалуку“, истиче Чичковић и додаје да ова организација на годишњем нивоу има око 120 интервенција због насиља у породици, уз напомену да није ријеч о 120 различитих жена, јер се у неким случајевима интервенише више пута.

Ниједна од осам сигурних кућа, колико их се налази у Босни и Херцеговини, није смјештена на територији Дистрикта Брчко. Иако се, у различитим периодима, прича о њеној изградњи изнова актуелизирала, жене из Брчког овакву врсту подршке и помоћи добијају и даље у сигурним кућама у Федерацији БиХ и Републици Српској са којима постоје уговори. То су углавном Бијељина, Модрича и Тузла. У овим случајевима трошкове њиховог боравка сноси Влада Дистрикта, кажу у Удружењу активних жена „Гендер“ Брчко.

„Уколико је жена економски оснажена онда ће она мање и тражити смјештај у сигурној кући, увијек ће се радије склонити негдје, или се изборити за смјештај на други начин. Ако ради, има средства за егзистенцију, ја вјерујем да ће се прије покушати сама снаћи. Тешко и ријетко се жене које трпе насиље одлучују за опцију одласка у сигурну кућу. Годишње буде један или два случаја, ти су подаци прошле године изнијети на једном округлом столу на ову тему“, каже Татјана Ристић, предсједница Удружењу активних жена „Гендер“ Брчко.

У РС у сигурну кућу само са рјешењем центра за социјални рад, у ФБиХ може и на захтјев полицијске станице и властити захтјев

На територији ФБиХ функционише пет сигурних кућа (Бихаћ, Сарајево, Тузла, Зеница, Мостар), а у Републици Српској три (Бањалука, Модрича, Бијељина). Њихова врата су отворена и за жене које трпе насиље а не долазе из градова или општина у којима су оне смјештене. Процедура доласка у сигурну кућу је различито дефинисана у Републици Српској и Федерацији БиХ.

„Жртве насиља могу бити примљене у сигурну кућу на захтјев полицијске станице или центра за социјални рад, што је дефинисано Законом о заштити од насиља у породици а начин упућивања дефинисан је и Протоколима интервенција у случајевима насиља у породици, гдје је један од потписника и Удружење грађана ‘Виве Жене’. Наведеним протоколима дефинисано је да жртва може бити примљена у сигурну кућу на властити захтјев“, објашњава Данијела Калоци, водитељица сигурне женске куће у Тузли која фукционише у оквиру Удружења грађана “Виве Жене”.

Према њеним ријечима у ову сигурну кућу често буду смјештене жене са цијелог подручја Тузланског кантона. Процедура је иста као и за све жртве насиља а трошкове њиховог боравка до сада је сносило Удружење гражђања “Виве Жене” у оквиру програмских активности.

„У току године има и пет до седам жртава које долазе из других градова ван кантона, нешто рјеђе из другог ентитета. Такођер, до сада смо имали и неколико случајева жртава насиља које су стране држављанке али су засновале брачну или ванбрачну заједницу са бх. држављанима“, каже Калоци.

И врата сигурних кућа у Републици Српској су отворена за жене које долазе из других општина и градова, али је за тај боравак неопходно рјешење центра за социјални рад из локалне заједнице из које долази корисница услуга сигурне куће.

Amela B.T. 2 foto_Ognjen Crnobrnja.JPG (141 KB)

„Неопходно је да се насиље пријави некој од релевантних институција, често се дешава да се жртве јављају на СОС телефон а потом ми пријављујемо полицији и центрима за социјални рад. Дакле, за долазак у сигурну кућу у Републици Српској је неопходно рјешење центра за социјални рад о збрињавању жртава у сигурну кућу“, објашњава Амела Башић Томић, координаторица сигурне куће која функционише у оквиру Фондације “Удружене жене” Бањалука.

Ово рјешење у пракси понекад постаје препрека за долазак у сигурну кућу. Наиме, Закон о заштити од насиља у породици Републике Српске је прописао да се 70 одсто трошкова боравка у сигурној кући издваја из буџета ентитета а 30 одсто из буџета локалне заједнице из које долази корисница услуге. Међутим, многе локалне заједнице немају планирану ставку о издвајању ових средстава у својим буџетима.

„Постоје локалне заједнице које немају планирану ставку у буџету а центри за социјални рад  смјештају жене које трпе насиље у сигурне куће, јер препознају потребу за том услугом и нама се обраћају. Ми напросто сматрамо да непостојање финансијске ставке у буџетима града не смије да буде препрека за пружање стручне помоћи и подршке жртвама насиља у породици, па пружамо услуге и у тим случајевима. Постоје, међутим, локалне заједнице гдје се не планирају ова средства а центри за социјални рад не нуде могућност збрињавање у сигурну кућу“, истиче Башић Томић.

Она додаје да оваква пракса није у складу са Конвенцијом Савјета Европе која је обавезала земље потписнице да приступ специјализованих сервиса за помоћ жртвама мора да буде доступан свим женама.

„Кад смо кренули да радимо само су у Бањалуци и Градишци издвајали средства, данас је број локалних заједница које имају планирана средства већи, и он расте из године у годину“, истиче наша саговорница.

И поред ових проблема са планирањем средстава у буџетима локалних заједница, систем финансирања сигурних кућа показао се у пракси функционалнијим у РС-у, него у Федерацији БиХ, у којој рад сигурних кућа и даље често зависи од донација.