Милорад Матијашевић из Херцег Новог данас је у име Слободана Галеба, Требињца из САД у Дневном центру за старе особе у Требињу уручио новчану помоћ за социјално најугроженије породице из Требиња, у износу од око 20 хиљада конвертибилних марака.
Овим је настављена хумана традиција Слободана Галеба, познатог хуманисте који донира новац намијењен најугроженијим на овим просторима.
„Ово је на неки начин већ постала и традиција, да добри људи који потичу из ових крајева прикупе одређену своту новца за Требиње и радује ме, да и овога пута новац донирамо Центру за социјални рад Требиње, који је изабрао породице за додјелу донација", рекао је Милорад Матијашевић, сестрић Слободана Галеба .
Он је истакао да је обавеза свих људи у дијаспори, иако се живи у времену пандемије KОВИД-а, да се солидаришу са свима, онима у Требињу, који су у незавидној финансијској ситуацији.
Зоран Анђушић, директор Центра за социјални рад из Требиња напоменуо је да породица Галеб већ дужи низ година поклања значајна средстава за најугроженије породице из Требиња.
„Овај пут обухваћено је 120 најугроженијих корисника, којима је додијељена новчана свота у износу од 100 односно 200 KМ. Мислим да ће ова помоћ доћи у породице којима је помоћ напотребнија и обрадовати многе домове у Требињу. Десет корисника добило је и огрјев у износу од по 300 KМ“, истакао је Анђушић.
Слађана Скочајић, начелник Одјељења за културу, породицу, спорт и образовање у Градској управи захвалила се у име градоначелника Мирка Ћурића на вриједној донацији породици Галеб и рекла да град Требиње води рачуна и да неће заборавити потребе најугроженијих породица.
„Врата су вам увијек отворена, ми не можемо препознати све потребе али помажемо, у складу са својим могућностима свима који нам се обрате. Имамо емпатију да се дисфункционалне породице помогну и то ћемо увијек радити“, рекла је Слађана Скочајић.
Презиме Галеб у себи носи птицу која је, према древној симболици, „посједник свјетлости дана“ и чија „свјетлосна барка“ учествује у освајању ватре. Можда се баш због тог летача изнад вода пред припадницима ове старе херцеговачке породице, из села Церовац у залеђу Дубровника, отварала друга страна океана.
Божо Галеб је у Америку кренуо 1913. године. Многи Приморци и Херцеговци у то тешко вријеме свакојаких невоља и оскудица дижу сидро и одлазе у печалбу, бродовима који су испловљавали заувијек.
Божо, међутим, никада није прекинуо везе са родним крајем. Напротив, као да их је даљина учинила јачим.
Старији Требињци још памте прво санитетско возило које је послије Другог свјетског рата Требињу поклонио Божо Галеб. Године 1958. Божо је у Америку дозвао и посинио свог братића Слободана, тада осамнаестогодишњака. Слободан је 1966. завршио Математички факултет, а затим и Машински факултет у Сан Хозеу. Слободан није прекинуо ниједну завјетну нит своје породице и свога народа. Истрајавао је и на задужбинарству, које му је и у породичној традицији.
Помагао је и градио. Својевремено је највише новца, неповратно, дао за Зајам за привредни препород Србије. Kао члан Друштва Херцеговаца у Америци учествовао је у сакупљању 300 000 марака за помоћ болници на Бањици, одмах послије бомбардовања Србије 1999. године.
Никада, међутим, Слободан није заборавио поуке и велике неостварене жеље свог стрица Боже Галеба, који је умро у САД 1986., гдје је и сахрањен.
Многим сјећањима био је вођен и када је обновио стару породичну кућу у Церовцу, коју су усташе опљачкале и срушиле 1992. Поштујући жељу свог стрица, Слободан Галеб је у Требињу, прије неколико година, предао на употребу народу као задужбину новоизграђено крило градске болнице.
