Овај у истину знаменити и заслужни Србин, радио је пером и умом у доба кад је таквих радника највише требало, и у крају где их је најмање било. Херцеговац по рођењу, он је Црној Гори за пуних двадесет година, у доба славнога владике Рада, даровао сву марљивост своју, све поштење и знање, радећи на њеној просвети. А кад се уз то узме на ум да је и књига српска добила од њега добре помоћи, онда се тек дају разумети речи у тузи речене на глас о необичној смрти његовој.

milakovic

Димитрије Милаковић родио се у Јасеници, селу у Шуми, које је још за ранога детињства оставио, кад му се отац преместио у Мостар. Али је, наскоро по том, морао оставити и Мостар, који је куга морила, и прећи у Дубровник. По свршетку првих школа, Милаковић је у Карловцима изучио гимназију, а у Бечу философију, па је, године 1831, отишао на Цетиње, где је тек био примио владу, духовну и световну, млади Раде, потоњи песник „Горскога вијенца“. Двадесет година које је ту провео, Милаковић као секретар владичин, или како се потписивао: н а р о д н и  с е к р е т а р - јесу главни део његова радна живота.

Тада је и на књижевности највише урадио. Млади владика Петар II набави штампарију, и у њој започе 1835. Милаковић штампати свој алманах „Грлицу“ која је пет година прелетала по свему Српству носећи му гласе да се и у кршној Црној Гори просвета отима о право своје. На његовој је „Грлици“ био сарадник и Сима Милутиновић, а најглавнији рад који је у њој излазио јесте Милаковићева „Историја Црне Горе“, коју је доцније, прерадио и посебно штампао у Задру 1856. године.

istorija crna gore1

Та је историја дочекала и треће издање у Народној библиотеци браће Јовановића у Панчеву. Како је на ту ствар, коју је радио из родољубља, гледао сам Милаковић, види се из ових речи у његову предговору задарскога издања: „Да ова историја није потпуна и колико би требало изврсна, то стоји; али каква је да је, опет је из ње по гдешто превођено на немачки, француски, италијански и руски, а може бити и јошт, на који други језик. Ти преводи сведоџба су јасна, да је и другима народима мило упознавати се са делима храбрих Црногораца, па то још милије и драже мора бити нашем уопште народу...“.

На Цетињу је он „за црногорску младеж“ написао и наштампао „Српску граматику“ 1838. године. Од те је граматике изишао само први део у коме је етимологија. Он у предговору искрено обраћа пажњу свакоме да је тај посао радио једино по сили околности и по великој потреби, па скромно вели како је оно што је у књизи добро – туђе, а што је његово то може бити лоше. Други део, на коме је радио добрих двадесет година и који је имао показати законе српске синтаксе и ортографије, остао је после његове смрти у рукопису.

Кад је наследник владике Рада, Кнез Данило путовао у Русију, повео је и Милаковића као свога секретара. Тада је Милаковић добио орден Светога Владимира. Али, у кнеза Данила не оста дуго. Захваливши на служби, он остави Црну Гору и оде брату, богату трговцу, у Дубровник.

slovinac Оглас за продају његове Историје Црне Горе, на талијанском језику, штампан у часопису СЛОВИНАЦ, број 5, Дубровник, 1875. (из колекције Милана Путице)

Време Кримске војне провео је у Београду. Обично се узимало да је тада седео као приватан човек, али није немогућно да се у оним бурним данима желео наћи у средини свога народа, коме је вазда од помоћи могао бити.

Милаковић је, потпомаган братом, доста путовао ради познавања туђих земаља и народа. На таком је једном путу и преминуо тајанственом и загонетном смрћу. Путујући кроз Саксонску, он заноћи 15. августа 1858. године у Дрезди, одакле је мислио поћи у Варшаву. Сутрадан је нађен мртав с ону страну прозора собе гостионичке...

Јављајући о смрти добро познатога родољуба Милаковића, Летопис Матице Српске вели: „И у њему изгубисмо једнога од врсних поборника народне књижевности“. „Српске Новине“ Милоша Поповића овако оплакаше смрт његову: „Српство је изгубило једног врлог мужа, честитог родољупца, најодличнијег књижевника и неуморног радника на добру његову... Покојник је, рајском душом својом, анђеоском добротом, красним поступањем, ученошћу, знањем, и свим врлинама којима човек само може бити украшен, знао задобити љубав и поштовање од свакога. Ко је имао срећу лично га познавати, тај ће на глас о његовој смрти, сугубу жалост осећати. Бог нека му дарује покој души, а спомен ће му вечно код санародника његових живети!“

Милаковић је одржавао везе с првим књижевним људима свога доба. С Вуком Ст. Караџићем био је у сталној преписци. А с поузданим првацима у Босни и Херцеговини стајао је у најближем додиру, радећи за слободу тих српских земаља. Име такога родољуба треба да остане у лепом сећању српскога народа, коме је на част служио...

(Из едиције „Знаменити Срби 19. вијека“, Српска штампарија Загреб 1904; приватна колекција Милана Путице)