Ovaj u istinu znameniti i zaslužni Srbin, radio je perom i umom u doba kad je takvih radnika najviše trebalo, i u kraju gde ih je najmanje bilo. Hercegovac po rođenju, on je Crnoj Gori za punih dvadeset godina, u doba slavnoga vladike Rada, darovao svu marljivost svoju, sve poštenje i znanje, radeći na njenoj prosveti. A kad se uz to uzme na um da je i knjiga srpska dobila od njega dobre pomoći, onda se tek daju razumeti reči u tuzi rečene na glas o neobičnoj smrti njegovoj.
Dimitrije Milaković rodio se u Jasenici, selu u Šumi, koje je još za ranoga detinjstva ostavio, kad mu se otac premestio u Mostar. Ali je, naskoro po tom, morao ostaviti i Mostar, koji je kuga morila, i preći u Dubrovnik. Po svršetku prvih škola, Milaković je u Karlovcima izučio gimnaziju, a u Beču filosofiju, pa je, godine 1831, otišao na Cetinje, gde je tek bio primio vladu, duhovnu i svetovnu, mladi Rade, potonji pesnik „Gorskoga vijenca“. Dvadeset godina koje je tu proveo, Milaković kao sekretar vladičin, ili kako se potpisivao: n a r o d n i s e k r e t a r - jesu glavni deo njegova radna života.
Tada je i na književnosti najviše uradio. Mladi vladika Petar II nabavi štampariju, i u njoj započe 1835. Milaković štampati svoj almanah „Grlicu“ koja je pet godina preletala po svemu Srpstvu noseći mu glase da se i u kršnoj Crnoj Gori prosveta otima o pravo svoje. Na njegovoj je „Grlici“ bio saradnik i Sima Milutinović, a najglavniji rad koji je u njoj izlazio jeste Milakovićeva „Istorija Crne Gore“, koju je docnije, preradio i posebno štampao u Zadru 1856. godine.
Ta je istorija dočekala i treće izdanje u Narodnoj biblioteci braće Jovanovića u Pančevu. Kako je na tu stvar, koju je radio iz rodoljublja, gledao sam Milaković, vidi se iz ovih reči u njegovu predgovoru zadarskoga izdanja: „Da ova istorija nije potpuna i koliko bi trebalo izvrsna, to stoji; ali kakva je da je, opet je iz nje po gdešto prevođeno na nemački, francuski, italijanski i ruski, a može biti i jošt, na koji drugi jezik. Ti prevodi svedodžba su jasna, da je i drugima narodima milo upoznavati se sa delima hrabrih Crnogoraca, pa to još milije i draže mora biti našem uopšte narodu...“.
Na Cetinju je on „za crnogorsku mladež“ napisao i naštampao „Srpsku gramatiku“ 1838. godine. Od te je gramatike izišao samo prvi deo u kome je etimologija. On u predgovoru iskreno obraća pažnju svakome da je taj posao radio jedino po sili okolnosti i po velikoj potrebi, pa skromno veli kako je ono što je u knjizi dobro – tuđe, a što je njegovo to može biti loše. Drugi deo, na kome je radio dobrih dvadeset godina i koji je imao pokazati zakone srpske sintakse i ortografije, ostao je posle njegove smrti u rukopisu.
Kad je naslednik vladike Rada, Knez Danilo putovao u Rusiju, poveo je i Milakovića kao svoga sekretara. Tada je Milaković dobio orden Svetoga Vladimira. Ali, u kneza Danila ne osta dugo. Zahvalivši na službi, on ostavi Crnu Goru i ode bratu, bogatu trgovcu, u Dubrovnik.
Oglas za prodaju njegove Istorije Crne Gore, na talijanskom jeziku, štampan u časopisu SLOVINAC, broj 5, Dubrovnik, 1875. (iz kolekcije Milana Putice)Vreme Krimske vojne proveo je u Beogradu. Obično se uzimalo da je tada sedeo kao privatan čovek, ali nije nemogućno da se u onim burnim danima želeo naći u sredini svoga naroda, kome je vazda od pomoći mogao biti.
Milaković je, potpomagan bratom, dosta putovao radi poznavanja tuđih zemalja i naroda. Na takom je jednom putu i preminuo tajanstvenom i zagonetnom smrću. Putujući kroz Saksonsku, on zanoći 15. avgusta 1858. godine u Drezdi, odakle je mislio poći u Varšavu. Sutradan je nađen mrtav s onu stranu prozora sobe gostioničke...
Javljajući o smrti dobro poznatoga rodoljuba Milakovića, Letopis Matice Srpske veli: „I u njemu izgubismo jednoga od vrsnih pobornika narodne književnosti“. „Srpske Novine“ Miloša Popovića ovako oplakaše smrt njegovu: „Srpstvo je izgubilo jednog vrlog muža, čestitog rodoljupca, najodličnijeg književnika i neumornog radnika na dobru njegovu... Pokojnik je, rajskom dušom svojom, anđeoskom dobrotom, krasnim postupanjem, učenošću, znanjem, i svim vrlinama kojima čovek samo može biti ukrašen, znao zadobiti ljubav i poštovanje od svakoga. Ko je imao sreću lično ga poznavati, taj će na glas o njegovoj smrti, sugubu žalost osećati. Bog neka mu daruje pokoj duši, a spomen će mu večno kod sanarodnika njegovih živeti!“
Milaković je održavao veze s prvim književnim ljudima svoga doba. S Vukom St. Karadžićem bio je u stalnoj prepisci. A s pouzdanim prvacima u Bosni i Hercegovini stajao je u najbližem dodiru, radeći za slobodu tih srpskih zemalja. Ime takoga rodoljuba treba da ostane u lepom sećanju srpskoga naroda, kome je na čast služio...
(Iz edicije „Znameniti Srbi 19. vijeka“, Srpska štamparija Zagreb 1904; privatna kolekcija Milana Putice)
